"Najveći propust u komunikaciji svih vremena"

Kada je objavila knjigu "Living in Denial: Climate Change, Emotions, and Everyday Life" (Život u negiranju: klimatske promene, emocije i svakodnevni život) Kari Norgard je dobila masu pretećih mejlova. Ona je psiholog na Univerzitetu u Oregonu i bavi se razlozima zbog kojih većina u industrijskim zemljama, koja ne negira naučna sazanja o klimatskim promenama, u svom svakodnevnom životu ipak ne čine ništa kako bi ih sprečila.

"Kako je to moguće? Znamo mnogo toga o hitnosti problema klimatskih promena. Ali, ako pogledate oko sebe, onda stičete utisak da niko o tome ništa ne zna ili da to nikoga ne interesuje", kaže Norgard u intervju za DW.

Ova američka naučnica je provela deset meseci u jednom mestu na severu Norveške, dakle u zemlji u kojoj se štampa mnogo čita, u kojoj su ljudi politički aktivni i u kojoj se ne sumnja u postojanje klimatskih promena.

Ona je tamo doživela jednu vrlo toplu zimu. Prvi sneg je pao dva meseca kasnije nego što je to bilo uobičajeno, i to je imalo uticaja na poljoprivredu i turizam. Uprkos tome što su mediji izveštavali o vezi između tople zime i globalnog zagrevanja, reakcija nije bilo.

Norgard to opisuje kao "socijalno organizovano negiranje": Iako su ljudi informisani o klimi oni ta saznanja ne dovode u vezu sa svojim političkim, socijalnim i privatnim životom. To je tipično za dobrostojeće industrijske zemlje. Slično je i u njenoj zemlji, SAD. "Ljudi se prvo uplaše za svet i za svoju budućnost. Drugo, imaju osećaj krivice jer znaju da se naš visoki životni standard zasniva na u fosilnim gorivima i da je to direktno povezano sa problemom. Tu još dolazi osećaj bespomoćnosti jer se taj problem čini ogromnim."

Jaki mehanizmi odbrane

Ljudi ne vole da ih stalno podsećate na probeme. Ona ovo ponašanje poredi sa psihološkim saznjanjima o razlozima zbog kojih su mnogi ignorisali holokaust ili upotrebu atomske bombe u Drugom svetskom ratu. "Čovek pokušava da se zaštiti, izbegava neprijatne činjenice i neophodnost da se nešto preduzme", kaže ona.

Per Espen Stoknes je psiholog u "Centru za klimatsku strategiju" na Norveškom institutu za biznis (NBI). U komunikaciji naučnika iz oblasti klime su zanemareni psihološki mehanizmi odbrane, kaže on u razgovoru za DW: "Dugo se polazilo od toga da će biti dovoljne same činjenice. Međutim, postoje psihološke barijere koje sprečavaju da se zaista prihvati ono što nam nauka pokazuje. To se do sada potcenjivalo."

Daleko od mene

On kaže da se na klimatske promene gleda kao na nešto što je jako udaljeno: S jedne strane, predviđanja UN za 2100. godinu jako su daleko vremenski, s druge strane led koji se otapa na Arktiku ili porast nivoa mora kod Bangladeša ili na Maledivima, čine se kao nešto što je geografski daleko.

Čini se da što više znamo o klimatskim promenama, tim je manja zabrinutost, kaže Stoknes, pozivajući se na rezultate ispitivanja javnog mnjenja u Norveškoj - samo 40 odsto ispitanika smatra da razloga za brigu ima.Stoknes kaže da je komunikacija o klimatskim promenama "najveći propust u komunikaciji svih vremena". Zbog toga smatra da bi naučnici trebalo manje da drže predavanja, a više da stupaju u dijalog.

I mediji igraju određenu ulogu: "Znamo da se oko 85 odsto svih izveštaja o klimi svodi na izveštaje o katastrofama. Takođe znamo da zbog toga ljudi tu temu izbegavaju ."Zbog toga se i smanjuje izveštavanje o klimatskim promenama širom planete, kaže Elisabetz Eide, sa Univerziteta u Bergenu. Ona kaže da u društvu i u medijima postoji "umor od klimatskih promena".

Ukoliko naučnici imaju pravo kada je reč o tome da je nedostatak angažmana u zaštiti klime motivisan u prvom redu psihološkim faktorima, onda treba naći psihološko rešenje. "Moramo se udaljiti od negativnosti i katastrofa i praktična rešenja učiniti atraktivnijim", kaže Stoknes.

Autori: Irene Quaile / Zorica Ilić

Odg. urednica: Dijana Roščić