Naoružati Kurde ili ne?

Amerikanci su predugo oklevali. Posebno zbog činjenice da su bili na meti kritika republikanaca u Kongresu. Međutim, predsednik Obama je svojevremeno obećavao povlačenje američkih vojnika iz Iraka i to obećanje sproveo u delo. Do pre tri godine je sve delovalo u redu, ali su u međuvremenu džihadisti ponovo ojačali usponu. O čemu svedoče i potresni izveštaji o velikom broju žrtava, civila, žena, dece. Sjedinjene Američke Države su odlučile da bombarduju položaje islamista na severu Iraka, kako bi se uspostavio vazdušni humanitarni most, zajedno sa Francuzima.

DLF: Šta za to vreme radi Nemačka? Da li je zalaganje za diplomatiju i razgovore najbolje što umemo?

Karl-Georg Velman: Stoji, ali to je samo deo priče. Ponoviću upravo ono što je nemački predsednik više puta rekao, da se u slučaju kršenja ljudskih prava, ratnih zločina, genocida, etničkog čišćenje, ne može sedeti skrštenih ruku. Mi se nalazimo u situaciji, koja polako postaje neprijatna. Amerikanci su se ponovo vojno angažovali, a ko im u Evropi pomaže? Francuzi, Englezi… Šta mi radimo za to vreme? Govorimo o tome kako ćemo obezbediti nekoliko šatora za izbeglice, koje su uspele da izbegnu ono najgore. To ne može tako, jer je jednostavno suviše malo.

Ali takav stav ima i šef nemačke diplomatije, Frank-Valter Štajnmajer?

Ima dovoljno glasova i političara, koji tako misle. Niko ne očekuje da se odmah posegne za još jednom misijom Bundesvera, ali mi Kurdima moramo nekako pomoći u borbi protiv fanatičnih pokušaja da se stvori teroristička država. Kurdi, uključujući i predsednika Barzanija, zapadno su orijentisani, a ne islamistički. Oni praktično obavljaju posao za nas. Onog trenutka kada snage ISIS budu preuzele kontrolu nad kompletnom teritorijom, nastaće pakao. Teško je uopšte zamisliti šta bi se moglo dogoditi, ukoliko dopru do Arbila ili izbegličkih centara. Mi moramo da sačuvamo te ljude tamo. Zato je važno da im pomognemo da se suprotstave teroristima.

Kada kažete moramo da pomognemo u borbi protiv terorizma, da li to znači slanje oružja?

To takođe znači da bi Zapad trebalo da pošalje oružje jer ISIS raspolaže oružjem sirijske i iračke vojske. Govorimo o 7.000 oklopnih vozila i američkom oružju, koje prethodnih godina otišlo za Irak. Tome se ne možete suprotstaviti puškama. Kurdi moraju biti opremljeni boljim oružjem.

A šta ako to oružje opet padne u pogrešne ruke? Da li to znači da će Zapad opet morati da šalje oružje?

To je ponekad začarani krug, ali bih ipak ponovio, Kurdi razmišljaju prozapadno i zato bi trebalo da ih podržimo. Naglasio bih i da taj region nije preterano udaljen od članice NATO – Turske. Ne bi trebalo zaboraviti da govorimo o sunitskim ektremistima. Istovremeno, religija u Turskoj je sunitska, šta ako i članica NATO bude zahvaćena ovim problemom.

Podsetio bih da su i sirijski pobunjenici bili snabdeveni oružjem. Isto se dogodilo i sa pobunjeničkim snagama u Libiji. Nakon toga se sve obrnulo. Ispostavilo se da je reč o fundamentalistima, džihadistima i islamistima. Kako uopšte možete biti sigurno da do oružja neće doći pogrešni?

Teroristima nismo isporučivali oružje, odnosno barem Nemci to nisu činili. Ali oružje stiže u region. Govorim o isporukama Izraelu i državama Persijskog zaliva. Drugim rečima, argument je pogrešan ako se kaže: tamo gde je napeto, ne sme se slati oružje. Mi to činimo i u poziciji smo da napravimo razliku i kažemo koga treba podržati, a koga ne. Alternativa bi u ovom slučaju bila pustiti radikalne islamiste da pregaze teritoriju, na kojoj uglavnom žive Kurdi, da pustimo teroriste da osnuju islamističku državu. To bi destabilizovalo kompletan region – Jordan, Izrael i Tursku. Poslednja stvar koju želimo jeste da se Kurdi iz nužde okrenu Iranu i od Teherana zatraže pomoć. Ni u čijem interesu nije da se tako nešto dogodi.

*Karl-Georg Velman je političar Hrišćansko-demokratske unije (CDU) zadužen za spoljnopolitička pitanja u toj stranci.