„Naredio paljbu, dok su gospoda još večerala“

Povodom vojne intervencije u Libiji, list Frankfurter algemajne cajtung piše: „Rezolucija 1973 Saveta bezbednosti od 17. marta, koja otvara put za vojnu intervenciju u Libiji, kao i razmere i cilj te intervencije, prelaze granice prava. (…) Dva cilja intervencije moramo razlikovati strožije nego što je to učinio Savet bezbednosti: sprečavanje teških zločina prema međunarodnom pravu i stavljanje sile u službu jedne od strana u građanskom ratu kako bi taj rat bio odlučen. Postoje najrazličitije mogućnosti pravdanja kako jednog, tako i drugog postupka. Opreza radi, treba pomenuti i treći cilj: da li treba sprečiti nasilje i oterati diktatora, jedno je pitanje – naravno da treba koliko je moguće; ali, sasvim je drugo pitanje da li u te svrhe sme da se vodi rat, čije posledice je politički i normativno teško sagledati. Cilj da se svrgne tiranin i da se pri tome pomogne naoružanim pobunjenicima, nije legitiman povod za vojnu intervenciju trećih zemalja. (…)

Dakle: da li – da bi se zaštitilo stanovništvo jedne države – protiv te države sme da se vodi rat? Da, u ekstremnim slučajevima sme – ako tako može da se spreči genocid ili sistematski zločini protiv čovečnosti, kako to i opisuje član 7. Statuta međunarodnog krivičnog suda. Sporno je da li do takve intervencije može da dođe i bez mandata Saveta bezbednosti. (…) Da li su Gadafijeve jedinice sistematski činile zločine protiv čovečnosti ili nagoveštavale da će ih počiniti? Odgovor u oba slučaja glasi: ne“, piše za Frankfurter algemajne cajtung profesor krivičnog prava i filozofije prava Rajnhard Merkel.

Bečki Standard se bavi pozicijom generalnog sekretara Arapske lige, Amre Muse: „On trenutno sedi na dve stolice. I to je još jednostavna slika ako imamo u vidu kompleksnost potreba koje trenutno valja zadovoljiti. S jedne strane, on je još uvek šef komotnog aparata arapskih zemalja, koje su za divno čudo postigle saglasnost oko podrške pobuni protiv jednog diktatora – što nema toliko veze sa ljubavlju arapskih vlastodržaca prema demokratiji, koliko sa ličnošću Moamera el Gadafija, koji se zakačio sa svakim od njih (…) S druge strane, on mora da pokaže da može da istupi i u ime onih koji su na strani pobunjenika, a ne samo diktatora. Njima mora Amre Musa da pokaže da je sprema i za nova vremena, a ne samo za stara, u kojima je ostvario karijeru“.

A Kurir koji takođe izlazi u austrijskoj prestonici, piše: „Koliko god da je međunarodnoj zajednici trebalo da reaguje na situaciju u Libiji, rezolucija UN je bila gotova veoma brzo, baš kao što je brzo sklepana i koalicija voljnih. No, toliko o jedinstvu: brzi Sarkozi je već naredio paljbu dok su dame i gospoda koji su se dogovarali oko vojne intervencije još večerale u Parizu. Sarkoziju za vratom pre sedi njegova desničarska konkurentkinja Le Pen, nego Gadafi. Sa druge strane, nemačka kancelarka Angela Merkel lavira pre svega kroz svoju sopstvenu unutrašnju politiku. Nemačko-francuske osovine više nema“.

Štampu prelistao Saša Bojić

Odg. urednik: Jakov Leon