Nauka sprečava buduće krize

Svako ko je u poslednjih desetak godina studirao ekonomiju, susreo se sa terminima poput privredne etike ili sistematskog rizika. Međutim, to da se država orijentiše prema tržišnim pravilima što za sobom povlači izvesne rizike, kao i da kompletan sistem može da se raspadne – to su teme koje se naročito sada, u vremenima krize sa velikom pažnjom istražuju.

Do sada je preovladavalo pravilo da finansijska tržišta ne bi trebalo dirati, podseća profesor ekonomije Ahim Vambah na Univerzitetu u Kelnu: „Upravo u vreme krize postalo je jasno da taj pristup ima svoje granice. Integracija finansijskih tržišta u određeni model, integracija centralnih banaka, sistematskih rizika – to su naredni koraci i na tome se sve više radi.“

Čovek u prvom planu

Bilo da je reč o mikro- ili makroekonomiji, traga se za uzročnicima finansijskog kolapsa i odgovorom na pitanje, šta nauka može da uradi u budućnosti, kako bi se kriza izbegla. „Sada se razgovara o stvarima koje su ranije bile nezamislive, jer je kompletna filozofija dovedena u pitanje: da tržišta rešavaju sve probleme. U međuvremenu je postalo jasno da je regulisanje finansijskog tržišta prihvatljivo. Za tako nešto potrebni su ljudi koji iza toga stoje“, tvrdi Vambah.

Drugim rečima, studenti treba na vreme da nauče da je tržišno poslovanje neophodno regulisati u skladu sa državnim propisima. Da je bankama potrebno više kapitala, kako bi imale dovoljno novca ukoliko dođe do krize. Ništa manje važno jeste i da se čovek sa svim svojim prednostima i manama, u naučnim razmatranjima i daljem ekonomskom napretku, mora naći u prvom planu. Zato je bihevioralna ekonomija, koja analizira ljudsko ponašanje u različitim poslovnim situacijama, sada naročito u trendu.

„Veoma važan aspekt je poverenje. Poverenje u tržišta. Moraju da se stvore strukture tržišta, tako da subjekti steknu međusobno poverenje. To je takođe nešto što u vremenima krize možemo da proučavamo. Kriza jeste zapravo jedan vid krize poverenja. Bankama se više ne veruje, privrednim savetnicima se više ne veruje. Mora se stvoriti institucionalno okruženje koje će omogućiti povratak poverenja u tržište, odnosno u tržišta koja će biti ponovo stvorena“, kaže Vambah.

Procena sistemske relevantnosti

Da je poverenje u snagu slobodnog tržišta poljuljano, veruje i profesor ekonomije Tomas Hartman-Vendels: „Prilično smo verovali u moć slobodnog tržišta, a to je pokazalo da rizici nisu uvek ravnopravno podeljeni, ponekad se nagomilaju u toj meri da se ceo sistem dovodi u pitanje. Zato sada postoji niz novih aspekata, na koje nam je kriza ukazala i koji bi sada trebalo da budu obuhvaćeni u određenim modelima.“

Konkretan primer bio bi model bankarskog sistema, koji bi bankama omogućio da ublaže krizu. Drugim rečima, što je banka za ceo jedan sistem važnija, ona bi morala biti u poziciji da raspolaže sa više novca, kako bi se oduprla krizi.

„Da bi tako nešto bilo moguće, morao bi da postoji princip procene sistemske relevantnosti. A mi za tako nešto nemamo odgovarajuće instrumente. Ono što sada postoji u zakonima naziva se heuristikom. Reč je o pravilima zasnovanim na izvesnim argumentima, koji proizilaze iz teorije. Zato je važno, kada već dođemo do nekog naučnog saznanja, da možemo da kažemo: od ovih ili onih faktora zavisi sistemska relevantnost, a onda to treba uskladiti sa poslovanjem banaka“, kaže Hartman-Vendels.

Čovek pokušava da izvuče maksimalnu korist

Konkretne preporuke i praktični naučni modeli najveći su izazov za naučnike, poput Klaudija Vevela, čiji doktorat tematizuje pouke iz višegodišnje finansijske krize: „Mislim da je najveći problem današnje privrede taj što se oslanja na teorijske okvire. Možda bi bilo smislenije, kada bi teorije bile u toj meri razvijene, da mogu biti primenjive, a političarima obezbedile upotrebljive prognoze privrednih kretanja.“

Ali uprkos finansijskoj krizi i promenama u teorijama ekonomije, osnovnu ideju „Homo Economicusa“, u kojoj čovek reaguje racionalno, pokušavajući da izvuče maksimalnu korist, niko ne dovodi u pitanje, upozorava profesor Vambah: „Ponašanje koje nameće masa, mnoštvo drugih činilaca postalo je racionalno ponašanje. Zaduživanje država u toj meri je posledica racionalnog ponašanja. Političari su se racionalno postavili. Oni su se zapravo u izvesnim momentima suviše racionalno držali. To što su banke svoje poslovanje zasnivale na špekulacijama, to što su ih onda države spasavale - sve je to okarakterisano kao racionalno ponašanje. Ali ovde nije reč o tome da li je sve to bila paradigma. Jer se takođe ne može reći da je klasična ekonomija sa sve svojim Homo Ekonomikusom u ovoj krizi posrnula.“

Autori: Nikolaus Štajner / Jakov Leon
Odgovorni urednik: Ivan Đerković