Nazire li se otpor režimu u Pakistanu?

Primorao je političke stranke, uključujući i stranku Benazir Buto, da mu se usprotive, a biće nemoguće na duži rok i kontrolisati nezadovoljstvo u narodu.

Mušaraf je na najboljem putu da proigra i ono poverenja koje mnogi Pakistanci još imaju u njega. Naime, on je nesumnjivo učinio nešto za Pakistan – na primer kada je reč o pomirenju sa Indijom, slobodi štampe, liberalizaciji društva i privrednom napretku.

Mušaraf svakako računa na to da će Zapad, pre svega, SAD, na kraju prihvatiti, pa i protiv volje, njegovu odluku o uvodjenju vanrednog stanja.Pritom se uzda u proverene trikove koji su uvek bili uspešni posle 11.tog septembra – akcije pakistanske vojske protiv radikalnih islamista, kao što je to bio slučaj poslednjih dana protiv grupacije bliske talibanima u Svatu, na severoistoku zemlje.

Medjutim, istovremeno postoje osnovane sumnje da izmedju tih akcija vlada žmuri kada se militantni islamisti reorganizuju i naoružavaju.Kako bi inače bilo moguće da je u srcu Islamabada, u Crvenoj džamiji, koju je armija zauzela prošlog leta, bilo toliko oružja? Kako je moglo da stigne tamo pored tolikih obaveštajnih službi?

Ta dvostruka igra trebalo bi svetu da sugeriše da je opasnost od radikala veća, nego što je to ona realno i, drugo, da armija predstavlja sigurnu zaštitu od dolaska islamista na vlast.

Zapad bi sada trebalo jasno da se distancira od Mušarafa, jer ništa ne bi bilo opasnije i pogrešnije, nego ponovo prihvatiti njegovu igru.To bi samo ojačalo ionako antiameričko i antizapadno raspoloženje u narodu. Uostalom, ako se Mušaraf vrlo brzo ne obuzda religiozne stranke steći će ugled kao demokratska opozicija.

Sada je trenutak da se podrže liberalne snage u pravosudju, medijima i uopšte civilnom društvu koje su proteklih meseci znatno ojačale.Samo demokratski Pakistan u stanju je da se efikasno suprotstavi ekstremizmu.