„Ne žele da umru sami i neprimećeni“

DW: Kako tumačite činjenicu da je napadač iz Minhena, 18-godišnji Ali David S, imao primerak Vaše knjige?

Piter Langmen: Na neki način to nije iznenađenje – ali za mene jeste bilo iznenađenje da je to baš moja knjiga. Napadači iz škola dosta istražuju pre zločina, na internetu traže podatke o sličnim incidentima, pronalaze tekstove o prethodnim napadačima i dive im se. To se dešava iz nekoliko razloga: možda osećaju da sa njima nešto nije u redu. Čitanje o drugima koji su već ubijali daje im osećaj pripadništva grupi vršnjaka i to ublažava njihovu strepnju da je ono što nameravaju nešto nenormalno. Mogu da steknu osećaj društvene prihvatljivosti, da ono što rade i nije tako strašno jer su to već i drugi radili i za to iznosili svoje razloge.

Pišete da nema „jedinstvenog profila“ u koji bi se uklopio svaki napadač, ali ih delite u tri osnovne kategorije: psihopatski, psihotički i traumatizovani. Gde se uklapa napadač iz Minhena?

Još ne znamo dovoljno da bismo ga svrstali u tipologiju. Često je potrebno dosta vremena da psihološke karakteristike izađu na videlo, a ponekad ih ne bude dovoljno da bismo izvukli zaključke. U ovom trenutku ne deluje kao da je napadač bio psihopata. Oni su obično ekstremno narcisoidni, ali imaju i dobre društvene veštine, često su čak šarmantni i harizmatični. U pravilu su uspešniji u društvenom životu nego što je to bio napadač iz Minhena. On deluje stidljivo, ekstremno nesigurno i uplašeno.

Istražitelji kažu da je dosta igrao računarske igrice poznate kao „pucačine iz prvog lica“ – baš kao i mnoge druge masovne ubice. To je rasplamsalo debatu o nasilnim igricama. Šta mislite o tome?

To je kompleksno pitanje jer milioni tinejdžera koji igraju takve igrice nisu nikoga ubili. Nema jednostavne sprege između igranja i krvavih pohoda. Ipak, ako analizirate veliki broj napadača iz škola, videćete da su oni ne samo igrali takve igre, već su bili njima opsednuti. To je bio mentalni svet u kojem su živeli. To deluje na više načina: može učiniti buduće napadače manje osetljivim na zločin, a služi i kao vežba gađanja u metu.

Šta je sa samoubistvom? Mnoge takve pucnjave završavaju se suicidom napadača, ili otvorenim napadom na policiju, gde počinilac zna da će biti ubijen.

Na primeru 48 počinilaca koje sam analizirao u poslednjoj knjizi, svaki drugi je nameravao da i sam skonča u napadu. Postoji tendencija da se pretpostavi kako su masovne ubice suicidne, ali to je tačno tek u polovini slučajeva. Mnogi od njih imaju u isto vreme ubilački i samoubilački nagon. Žele da umru, ali ne žele da umru sami i neprimećeni. Hoće da drugi plate za njihove patnje, da se na neki način osvete. Ponekad žele slavu i priznanje koje idu uz taj čin tako da biraju da ne umru sami, beznačajni i nepoznati. Žele da svojim životima udahnu neku vrstu dubljeg značenja, a najbolji način na koji to mogu da urade je nažalost – nasilje.

Rekli ste da napadači prethodno istražuju o sličnim masovnim ubistvima. Ipak, fenomen je mnogo češći u Sjedinjenim Državama nego u Evropi. Da li mislite da je sada metastazirao na drugu stranu Atlantika?

Uveren sam u to. Ako se vratimo Robertu Štajnhauzeru (19-godišnjak koji je 2002. ubio 16 osoba u školi u Erfurt) ili Timu Krečmeru (17-godišnjak koji je 2009. ubio 15 osoba u školi u Vinendenu), oni su itekako bili svesni sličnih napada u SAD.

Delite napade u nasumične, one gde su mete određeni pojedinci ili grupe i mešovite. Gde se uklapa napad iz Minhena?

Čini se da je nasumičan jer izgleda nije imao cilj da puca na neku određenu osobu. Neki, međutim, ukazuju da je posebno ciljao u mlade ljude. Ne znam da li su većina žrtava bili tinejdžeri jer su se oni slučajno našli u vidokrugu napadača ili je ovaj iz mase namerno izdvajao tinejdžere. Čak i ako nije poznavao žrtve, moguće je da je ganjao vršnjake. Ako je to tačno, to može da se interpretira na više načina: očigledno se osećao žrtvom i jeste bio žrtva svojih vršnjaka, ali nije jurio baš onu decu koja su ga recimo pretukla u školi. Možda je generalizovao osvetu prema svim vršnjacima. Druga mogućnost o kojoj se mnogo manje raspravlja je zavist. U mnogo slučajeva se napadači osećaju nenormalnim, depresivni su, nisu društveno uspešni. Osvrnu se oko sebe i vide svet u kojem je tobože svako srećan i uspešan. Osećaju ogoljenu zavist. Zavist postaje mržnja jer ne deluje pošteno da su samo oni nesrećni. Tako da napadači kreću na one prema kojima osećaju najjaču zavist.

Nemački istražitelji su saopštili da je Ali David S. intenzivno istraživao zločin desničara Adersa Brejvika koji je tačno pet godina pre napada u Minhenu u Norveškoj pobio 77 ljudi. Šta Vam to govori?

Ne znam kako treba protumačiti izveštaje po kojima je napadač uzvikivao ksenofobične parole, s obzirom da su mu roditelji imigranti iz Irana. U prvim trenucima nakon ovakvih napada širi se mnogo pogrešnih informacija. Brejvikova misija je bila da otera muslimane iz Evrope i spase belu evropsku civilizaciju. Ne znam kako bi ubica iz Minhena bio privučen tom teorijom s obzirom da je njegova porodica došla iz Irana – ne znam da li je bio musliman. Bilo bi veoma čudno da je našao idola u Brejviku osim ako se ne radi o divljenju prema činjenici da je ovaj ubio mnogo ljudi.

Ima li prevencije kod ovakvih napada?

Znamo već mnogo o ponašanju koje može da nas upozori. Javnost treba edukovati tako da prepozna upozorenja i da zna šta treba činiti. Često počinioci unapred pričaju šta će uraditi, nekada upozoravaju prijatelje da se klone određenog mesta da ne bi bili povređeni, ponekad pozivaju prijatelje da se pridruže napadu, nekad i prete onima koje žele da ubiju, pišu o tome na internetu ili čak u sastavima koje pišu za školu. Nekada su ti znaci veoma očigledni, ali ih osobe iz okruženja ne prepoznaju ili ne uzimaju za ozbiljno. Ili se plaše da prijave. Svakako ima i mnogo sprečenih napada o kojima ništa ne čujemo jer medije ne privlače napadi koji se nisu desili.

*Piter Langmen je stručnjak za psihologiju masovnih ubica u školama o čemu je napisao dve knjige. O prevenciji ovakvih dela opširnije piše na svom vebsajtu: https://schoolshooters.info/prevention