„Ne vraćajte izbeglice u Libiju“

DW: Evropka unija raspravlja o tome kako da se napravi nekakav napredak u izbegličkom pitanju. Razmišljanja se i o mogućnosti povratka izbeglica u Libiju. Kako to procenjujete?

Martin Kobler: Naravno da imam potpuno razumevanje za Evropljane zbog toga što žele da ograniče dolazak izbeglica iz i preko Libije. Ali u ovom trenutku njihov povratak u tu zemlju nije praktično rešenje. Tamo se događaju nehumane stvari. Tamo operišu krijumčari ljudima, beleže se zločini protiv čovečnosti. Sve to, naravno, mora da bude sprečeno. Tu su i međunarodni standardi – ženevska Konvencija o izbeglicama mora da se poštuje. Zbog toga ljudi ne mogu da se vrate u izbegličke kampove u Libiju, u kojima vladaju užasni uslovi. Verujem da svi to isto vide.

Da li biste mogli da opišete uslove u kampovima?

Nemojte to da zamišljate kao kampove u Jordanu u kojima su šatori UNHCR-a. U Libiji su kampovi prenatrpani ljudima koji često spavaju jedni preko drugih, neki čak i stojeći. Oko deset odsto muškaraca je neuhranjeno. Tu su još i kožne bolesti, kao i bezobzirnost države. Događaju se silovanja, tuku ih, pa čak i ubijaju, tako da u to bezakonje i nebrigu ne možete da vratite izbeglice. To je u potpunosti neprihvatljivo.

Ponavljam: razumem da Evropljani, a među njima i Nemci, žele da ograniče dolazak izbeglica, ali ne možete da ih vratite nazad u kampove u kojima se izgladnjuju, gde ih maltretiraju i siluju. Činjenica je da se ni Evropska unija, niti nemački ambasador u Libiji, do sada nisu izjasnili o teškoj situaciji o Libiji.

Šta bi moralo da se uradi da bi izbeglice mogle da se vrate u Libiju?

Rešenje je u tome da se izgrade državne strukture. Kada Libija ponovo postane jedna zemlja, prihvatljiva pravna država u kojoj se u kampovima garantuje poštovanje ljudskih prava, onda se može pregovarati s vladom da se ti ljudi tamo vrate.

Kako bi moglo da se spreči da ljudi iz Libije uopšte krenu na put ka Evropi?

Mora da se oformi obalska straža. Mora da se poboljša humanitarna situacija u kampovima. Treće je, da se poveća broj onih koji bi doborovoljno da se vrate u svoju domovinu – prošle godine vratili smo 3.000 ljudi u njihove domovine. Četvrti element jeste taj da se poboljša situacija u zemljama porekla, jer ti ljudi ne napuštaju bez razloga svoje zemlje i kreću na tako dalek put. Najčešće su ili politički progonjeni ili su u pitanju ekonomski razlozi. Ako Evropljani zajedno sa zemljama iz kojih izbeglice dolaze i samim izbeglicama poboljšaju situaciju, manje ljudi će se odlučivati na to da ode iz svoje zemlje.

Libija važi za krizni region. Koliko će potrajati dok se situacija ne poboljša?

Neću da prognoziram. Situacija je nešto stabilnija. Jesmo započeli politički proces, ali još nema efektivnih državnih struktura. I ne može se prognozirati koliko će još potrajati dok se zemlja ponovo ne ujedini. Libija je retko u svojoj istoriji imala jake državne institucije. Zemlja iza sebe ima dve generacije Gadafi-diktature i teško je to postići preko noći. Toga su svesni i Libijci, a svesna je i međunarodna zajednica. Ali, mi radimo na tome da ta, u stvari bogata zemlja, sa najvećim naftnim rezervama u Africi, ne zavisi više od pomoći međunarodne zajednice. Da ljudi mogu da uživaju u blagostanju koje su zaslužili.

Martin Kobler bio je nemački ambasador u Egiptu i Iraku. Od novembra 2015. na dužnosti je specijalnog izaslanika Misije Ujedinjenih nacija za Libiju (UNSMIL). Ta organizacija nedavno je objavila studiju o situaciji u kampovima u Libiji.