Nedovoljno dobrovoljnih davalaca organa

Dvanaest odsto Nemaca ima legitimaciju davaoca organa, mada je svi nisu popunili i potpisali. U poređenju sa drugim evropskim zemljama kao što su Španija i Italija spremnost da se daruje organ je mala, mada je već odavno usvojen zakon o transplantaciji. Profesor Tomas Filip sa Univerzitetske klinike u Esenu kaže:

„Kod nas postoji velika odbojnost prema davanju organa. Možda je to povezano sa opštim stavom u društvu – ne pomažemo prvo onima koji su u nevolji, nego prethodno raspravljamo o zaštiti (dostojanstva) preminulog i o tome kakav bi bio njegov stav prema zaveštanju organa“.

Duga lista čekanja

Zbog toga bolesnici u Nemačkoj, u proseku, čekaju na organ pet godina, u Španiji devet meseci. Godišnje, umire pet odsto pacijenata sa liste čekanja. Organizacija Evrotransplant brine o listama čekanja i organi se raspodeljuju širom Evrope. Postoji specijalan ključ raspodele i vodi se računa o sledećim kriterijumima: dužina čekanja, da li je organ davaoca prihvatljiv, da li se podudaraju krvne grupe, koliko vremena je potrebno za transport. Provera traje izvesno vreme i za neke pacijente čekanje može biti fatalno.

Može se živeti i sa jednim bubregom

Postoji još jedna mogućnost davanja organa – reč je o živim davaocima. Šezdesetsedmogodišnji Joahim Mekers darovao je bubreg i kaže:

„Moja poćerka imala je 15 godina probleme sa bubrezima i bilo je očigledno da će kad-tad ostati bez oba. Tako sam se spontano odlučio da darujem bubreg. Objašnjeni su mi rizici i bio sam uveren da će sve biti u redu“, kaže Mekers.

Inače, smatra da je transplantacija u Nemačkoj problem i kao primer navodi Austriju – tamo je potencijalni davalac svako ko se nije izričito usprotivio transplantaciji njegovih organa. Mekers kaže:

„Mora se više objašnjavati da je moguće da i živi daruju organe. U tom slučaju mnogo su veći izgledi da organizam primaoca prihvati organ. Pre transplantacije jasno mi je rečeno da podjednako dobro mogu da živim i sa jednim bubregom“, kaže Joahim Mekers.