Neizvesna sudbina najvećeg bunkera stare Jugoslavije u Goraždu

Trideset godina Slavko Mastilo radi kao inžinjer. Njegova sudbina bila je vezana za bunker, jedan od najvećih u svetu koji je tokom hladnog rata držan u strogoj tajnosti. Bunker je u slučaju rata mogao da zaštiti od atomske bombe kompletnu fabriku oružja i municije, 800 radnika i politički krem bivše Jugoslavije. Slavko je pripadao stalnom osoblju, brinuo se o klimatizaciji koja je i građevinske radnike trebalo da snabde svežim vazduhom.

Čovek korača prašnjavim prolazom, opipava gvozdena vrata. Bio je potreban numerički kod da bi Tito i njegovi poverenici mogli da uđu. Danas su vrata uvek otvorena. Odsjaj dobro obezbeđene moći, koja se jedva nazire kroz svetlo džepne lampe. Kantina za 800 ljudi - prazna.

Čuveni bunker je danas u zapuštenom stanju

Šerpa na zarđalom šporetu. Pivska flaša. A u vratima ključevi. Tamo je vreme stalo a stari strahovi se vraćaju.

Danas niko više ne reaguje. Tito bi se okrenuo u grobu kada bi znao šta se sa bunkerom desilo, pričaju ljudi u Goraždu. Veličina bunkera nije mogla da očuva jedinstvo zemlje. Bunkeri su uništili zemlju i finansijski. Četiri miljarde dolara koštala je izgradnja podzemnog skrovišta. Nakon raspada Jugoslavije, niko nije hteo da preuzme odgovornost za bunkere, žali se Dušan Pribilović iz gradske uprave. Skup teret je državna vlast prebacila na opštinu. Ali docent Mladen Vreko u tome vidi i šansu.

Sada se čeka na investitore, na ljude koji sa pečurkama žele da zarađuju novac u bunkeru. A klima u bunkeru je za to dobra, kaže Slavko, graditelj bunkera.