Nemačka i Evropa su pred ogromnim zadatkom

Sve je pokrenulo jedno dete. Suverenim opisom svoje izbegličke sudbine i neizvesne budućnosti, četrnaestogodišnja Rem je zbunila kancelarku Angelu Merkel, a debatu o azilantima i imigraciji dovela do ključanja. Raspravlja se o mnogim temama. Malo o izbeglicama, malo o migrantima. Čas se govori o evropskim propisima, čas o osnovnoj ljudskoj obavezi da se pomogne. Isto tako i o evropskim finansijskim problemima. I dolazi se do zaključka da Nemačka sa svojom privredom u ekspanziji ima demografski problem, da je upućena na migrante i izbeglice, ali da je još uvek bez održivog rešenja.

Regulisanje boravka

Nekoliko godina (do 2004.) u Nemačkoj je postojala „Zelena karta“, koja je za 13.000 radnika iz inostranstva omogućavala pristup radnom tržištu. Zatim je početkom 2005. godine na snagu stupio zakon o doseljenicima crveno-zelene koalicije. Dve godine kasnije taj zakon je reformisala crno-crvena koalicija. Nedavno, pred letnju pauzu, Bundestag je reformisao zakon kojim se reguliše status boravka stranaca u Nemačkoj. On predviđa da stranci koji su do sada imali privremeno pravo boravka (Duldung) mogu da dobiju i trajnu dozvolu boravku, ukoliko su naučili nemački jezik i ukoliko mogu finansijski da se izdržavaju. Devojčici Rem i njenoj porodici to bi moglo da bude od pomoći. Ali jasno je i to da uz Duldung ide i dosta neizvesnosti.

Danas u EU postoji „Plava karta“ sa kojom države članice odobravaju boravak visoko kvalifikovanim stručnjacima. Nemačka tu kartu izdaje samo onima koji mog uda dokažu da im budući poslodavac garantuje odrđena, odnosno visoka godišnja primanja. Jasno je da takvu potvrdu nema mnogo novih radnika.

Nemčka mora biti useljenička zemlja

Nemačka dakle mora biti useljenička zemlja, kako bi održala privredu na postojećem nivou. Ali niko glasno ne kaže „imigracija“. Jeste da generalni sekretar Hrišćansko demokratske unije (CDU) Peter Tauber, traži zakon o doseljavanju. I jeste, predsednik Nemačke povremeno se zalaže za dolazak većeg broja doseljenika. A socijaldemokrate to traže glasno i jasno.

I sad svi kažu doduše isto, ali očigledno ne misle identično. Nemačka mora biti iskrenija. I kod teme doseljavanje i kod teme azil. Ratni razvoj u Siriji, Iraku i Libiji poteraće još više ljudi u pravcu Evrope. I još više Afrikanaca će krenuti na put prema Evropi, bežeći od državnog nasilja i nadajući se boljem životu. Niko ne zna koliko će dugo u Nemačkoj ostati ratne izbeglice i kada će se vratiti u svoje zemlje. Istovremeno ne može biti da u Nemačkoj azil traži na desetine hiljada ljudi iz balkanskih zemalja koje su kandidati za članstvo u Evropskoj uniji ili će uskoro dobiti taj status, te da njihovi postupci (osuđeni na neuspeh) traju i po nekoliko meseci.

Ima napada, ali i volonterske pomoći

Da, u Nemačkoj ima napada na prihvatne centre, ima i ružnih ksenofobičnih demonstracija, na kojima se ponekad glasno uzvikuju glupe parole. Ali na drugoj strani je divan, često i volonterski angažman. U manjim selima i u velikim gradovima. O tome se retko govori i piše, i to obogaćuje ovu zemlju.

U Saksoniji je prošlo nekoliko sedmica pre nego što su politički odgovorne osobe dovoljno jasno i glasno rekle šta misle o ksenofobičnim napadima i izjavama. To podstiče izolaciju. Sada i iz Bavarske stižu slični tonovi. Ali politika ne sme da izoluje. Politika mora da podseti na to da prihvatanje izbeglica, integracija i suživot obogaćuju društvo, ali da to znači i puno rada i napora. I to od strane samih izbeglica, društva koje ih je primilo, politike. Nemačka i Evropa nalaze se pred ogromnim zadatkom. Politika više ne sme da izbegava konstruktivno ophođenje sa tom temom i ne sme više integraciju da shvata kao mrsku obvezu.