Nemačka – lider koji okleva
„Ne smemo da imamo nikakve iluzije u vezi s ozbiljnošću situacije“, kaže nemačka kancelarka o krizi u Evropi. Izlaskom Velike Britanije ona gubi partnera koji je često znao da vuče u istom smeru, recimo kada je reč o konkurentnosti ili unutrašnjem tržištu. Sada je u tom smislu Angela Merkel ostala sama. Kao najmoćnijoj i najdugovečnijoj predsednici vlade ne ostaje joj ništa drugo već da preuzme vodeću ulogu – čemu po naravi nije sklona.
Ne može se uzimati samo ono najbolje
Sada se, recimo, radi o tome da se Britancima pokaže gde su granice. Oni sad formulišu želje za vreme nakon bregzita. U tome je čak pomogao i Dejvid Kameron prilikom oproštaja: njegova zemlja, istina, želi unutrašnje tržište EU, ali s obzirom na velike brige građana zbog imigranata, sloboda kretanja ljudi za građane EU moraće od toga da se odvoji, rekao je on. Britancima sada smeta i veliki broj ljudi iz drugih članica Unije koji rade u Velikoj Britaniji – nakon što su ih u to uverili kampanja za izlazak iz EU i stranka UKIP. Duh netrpeljivosti prema strancima pušten je iz boce i sad sami moraju s time da izađu na kraj.
Evropska unija im u tome neće pomoći, jer odgovor iz Brisela je jednoglasan. Francuska i Poljska su, recimo, više nego jasno stavile do znanja da, ako Velika Britanija želi pristup zajedničkom tržištu, onda ta zemlja zauzvrat mora i da prihvati četiri osnovne slobode kretanja. Jedna od njih je i sloboda kretnja radne snage. A kad istu tu poruku pošalje i Angela Merkel, onda je signal Londonu potpuno jasan: te privilegije Britancima neće biti. I gotovo.
Budućnost nakon bregzita za kancelarku je jednostavno pitanje primenjene politike: nisu nam potrebne ni načelne rasprave, ni promene ugovora, niti drama. Ne trebaju nam više nikakvi referendumi – pri čemu se to radije ne govori naglas. Umesto toga, ona želi da Evropska unija sprovodi praktičnu politiku, koja građanima nešto donosi: rast, radna mesta za mlade, investicije.
Samo ne biti previše jasan
Kuknjavi zbog previše regulative iz Brisela ona želi da suprotstavi više fleksibilnosti. Ako su potrebne državne subvencije jer se želi da se izgradi neku industriju, onda moraju da postoje i neophodni izuzeci. Radi se o više konkretnih uspeha i manje novih zakona. To u stvari znamo odavno i to je politika koja može da dobije podršku većine. Angeli Merkel je najdraže ako pritom može da ostane suzdržana, a da smer ka spolja određuju Francuzi, Italijani i drugi.
Jer ni sa čim neki referendum u Evropi ne može tako brzo i temeljno da se izgubi, kao uz pomoć prebacivanja da Nemci drugim zemljama žele da nametnu svoju volju. I kampanja za bregzit uspešno je funkcionisala s takvim podmetanjima jer su te sumnje uvek tu. Zato kancelarka mora da se suzdržava i da deluje oprezno.
S druge strane, i u sledećoj krizi, i kod svakog većeg problema, čuće se zahtev za „rukovođenjem u Evropi“. Ko igra glavnu ulogu u Evropskoj uniji? Ko je vodeća sila u Evropi? To je dobro poznato. I koliko god da je to balansiranje nezgodno i komplikovano, nakon odlaska Velike Britanije taj teret je samo na – Nemačkoj. Veći susedi previše su zaokupljeni sopstvenim problemima. Ostaje dakle samo Berlin koji zajednicu može da drži na okupu. On je do sada vrlo suzdržano preuzimao taj zadatak, ali sada to više ne može da se izbegava: Nemačka mora da preuzme taj zadatak balansiranja – da s jedne strane pokaže snagu u Evropi, a s druge, da ostane tiha i skromna. Uza svu ljutnju zbog haosa koji je nastao – Britanci će nam neostajati između ostalog i zbog toga.