Nemačka profitira od dužničke krize?

Zidojče Cajtung povodom istrage o nedavno razotkrivenoj terorističkoj grupi „Nacionalsocijalističko podzemlje“ piše: „Ono što razlikuje levičarski od desničarskog ekstremizma jeste, u stvari, ljutnja protiv demokratije. Ova anti-demokratska emocija je zasnovana na nepoštovanju parlamentarnog sistema, iako neonacističke partije taktički poštuju izbore i parlament, sve dok u opoziciji imaju koristi od njih.

Ipak, desničarski ekstremizam je pre svega usmeren na „mekše“ principe humane demokratije, u prvom redu na religiozna, etnička i politička prava. Borba protiv tih prava, koja se lako ugrožavaju, a osnova su svake demokratije, nije deo hladne politike moći, nego je ispunjena mržnjom. Ipak, jedna od istorijskih zagonetki je to što nacionalistički pokreti generišu neumerenu mržnju prema neistomišljenicima. Zašto nije dovoljno onesposobiti protivnika, nego je potrebno sa neumerenim besom i čizmama na nogama gaziti po blatu?“

Frankfurter Rundšau pod naslovom „Poslednje poniženje Gadafijevih“ piše o hapšenju Gadafijevog sina Saifa Al Islama. „Mnogi Libijci bi mu rado sudili po kratkom postupku, međutim Međunarodni sud zahteva njegovo izručenje. Saif Al Islam je kao niko drugi bio sinonim za aroganciju libijskih vlasti.

Organizacija za zaštitu ljudskih prava AI zahteva njegovo izručenje. Glavni Tužilac Međunarodnog krivičnog suda u Hagu Luis Moreno Okampo je bivše libijske vlasti, među kojima je bio i Saif Al Islam, optužio za ubistvo stotine civila, proterivanje, nasilje koje su vojnici vršili nad nenaoružanim demonstrantima i ciljana masovna silovanja.

Ako bude proglašen krivim za zločine protiv čovečnosti mogao bi da bude osuđen na dozivotnu kaznu zatvora. U slučaju da mu se sudi u Libiji Saifu Al Islamu preti smrtna kazna.“

„Zeit“ piše o parlamentarnim izborima koji se danas održavaju u Španiji: “Ovih dana se u Španiji odvija čudna rasprava. S jedne strane, odvija se demokratski svakodnevica, izborni kandidati putuju po zemlji, rukuju se sa građanima, daju intervjue. Datum izbora je odložen za nekoliko meseci ali budućeg premijera izabraće birači. Mada to deluje banalno, nije tako jer se stiče utisak da vladu neće birati građani, nego kriza, tržište, EU ili neka druga mračna sila. Ovih dana se u Madridu često čula rečenica: “Španija nije Italija.”

Pri tom, Španija spada u evropske države koje se nalaze u krizi. Državni dug koji iznosi 70 odsto bruto domaćeg proizvoda i dalje je relativno nizak, ali brzo raste. U Španiji ima pet miliona nezaposlenih. Stopa od 21 odsto mnogo je veći nego u Italiji, Portugaliji, pa čak i Grčkoj. Shodno tome, polje delovanja koje preostaje budućoj vladi nije veliko. Upravo zato se Španci pitaju kakav izbor im uopšte ostaje.”

„Handelsblat“ piše da su se Nemci koji licemerno kritikuju susede sada i sami našli na udaru kritike. Komentator zaključuje da su kritike s pravom upućene Nemačkoj i podvlači da onaj ko deli lekcije s visine izaziva ljutnju u Evropi.

„Žan-Klod Junker je upro prst u bolnu nemačku tačku. Premijer Luksemburga kaže da je dozvoljeni dug u odnosu na godišnju stopu privrednog rasta viši od španskog. To nije sve. Čak i Holandija, Finska, Slovačka, Slovenija, Estonija, Luksemburg, Austrija, Malta i Kipar bolje stoje od Nemačke, kada su dugovi u pitanju. Onaj ko sedi na tako visokom bregu zaduženosti, a pri tom drugima deli lekcije, pobuđuje frustraciju u Evropi.

Veliki broj Nemaca nije u stanju ni da zamisli da je njihova finansijska politika pod prismotrom u Evropi. Ostatak evro zone veoma precizno registruje kako Nemačka profitira od dužničke krize. Zbog činjenice da sve više investitora uzima nemačke državne obveznice, njihove kamatne stope padaju. Ministar finansija može enormno da uštedi na servisiranju dugova i pri tom da sakuplja kamate na kreditima u Grčkoj. I to je nemačka kultura stabilnosti. Ostalim Evropljanima ostaje samo pesnica u džepu."

Priredila: Željka Bašić-Savić
Odg. urednik: Jakov Leon