Nemačka se otvorila za strane diplome

Radno mesto Slobodanke Papac je iza šanka u jednom kafiću na periferiji Kelna. Kontroliše ima li dovoljno pića, pere pivske čaše. To je za nju već rutina. Posao joj, kaže, pričinjava zadovoljstvo. „Ovaj kafić je poput dnevne sobe za mnoge ljude. I za mene, kada radim. I dobro je što je tako“, kaže ova Srpkinja iz Bosne.

Slobodanka ima 44 godine i po zanimanju je građevinski tehničar. Pre šest godina došla je u Keln zbog svog muža Nemca. „Kada sam došla u Nemačku očekivala sam nešto sasvim drugo. Želela sam da zasnujem porodicu, pokušala sam da dobijem dete. Bilo mi je dosta posla i karijere. Ali, to se jednostavno nije desilo.“

„Neiskorišćeni ljudski kapital“

Slobodanka nam je pokazala crvenu fasciklu prepunu svedočanstava, preporuka, prevoda dokumenata. To je trebalo da joj pomogne da u Nemačkoj nađe posao u svojoj struci. U Industrijskoj i trgovačkoj komori Nemačke nedavno je predala molbu za priznavanje diplome. Ona je tako postala jedna od prvih ljudi, koji koriste prednosti novog nemačkog Zakona o priznavanju diploma.

Slobodanka bi trebalo da se svrsta među ljude koji obavljaju posao koji je ispod njihovih stručnih kvalifikacija. Njeno neiskorišćeno znanje i poslovno iskustvo stručno se zove „neiskorišćeni ljudski kapital“. To bi sada trebalo da se promeni. Slobodanka sada pokušava da ostvari pravo, „koje je ranije samo retkima bilo dostupno“, objašnjava Gregor Berghauzen iz Industrijske i trgovačke komore Nemačke. „Naročite ako ste bili iz zemlje koja nije član EU, onda ranije skoro da niste imali prava na priznavanje diplome.“

Nemačka lovi stručnjake

Ni stručnjacima iz Evropske unije, nije bilo lako, kao na primer 26-godišnjoj farmaceutkinji Simoni Peloriadu iz Grčke. Ona radi u jednom grčkom kafiću u Kelnu kao kelnerica. U Nemačku je stigla pre godinu dana. Završila je studije farmacije i u Nemačkoj je želela da radi kao apotekarka: „Niko od mojih poznanika nije znao šta se dešava. Jedni su mi govorili: Grčka pripada EU, ti to lako možeš da rešiš, drugi su me ubeđivali da moram da polažem treći državni ispit.“

Tek joj je jedna Bugarka koju je upoznala u apoteci dala pravu adresu na koju se može da se obrati. Onda je prevod njene diplome odbijen. Njen spisak prevodilaca i sudskih tumača pokazao se kao pogrešan, dokumenta su joj izgubljena. Proces priznavanja postao je prava mora. Ali i to će se sada promeniti. Od decembra 2012. proces priznavanja ne sme da traje duže od tri meseca. To predviđa dodatna klauzula u zakonu.

Grkinji Simoni je diploma u međuvremenu priznata. Mesec dana kasnije počela je da radi u struci, jer i apotekarska branša pati od hroničnog nedostatka radne snage. „Počela je potraga za najboljim mozgovima. Zato je dobro što smo se potrudili da dobijemo kvalifikovane ljude i njihove diplome što brže priznamo“, kaže Klaus Jirgen Bade, predsedavajući Veća nemačkih fondacija za migraciju i integraciju.

Još je rano za ocene efikasnosti novog zakona. Simona i Slobodanka samouvereno pričaju o svom obrazovanju. One znaju da znanjem koje su stekle mogu da daju doprinos nemačkoj ekonomiji – to mišljenje o sebi imaju i mnogi drugi čije su diplome još uvek nepriznate.

Autori: Janoš Delker / Darko Janjević
Odg. urednik: Nemanja Rujević