Privreda neke zemlje može se i rečima oterati u propast. Zato se uvek svi nećkaju da preko usta prevale tu zlokobnu reč „recesija“.
Ali ništa ne koristi ni da se istina ignoriše. U nemačkoj industriji, važnoj osnovi nemačke ekonomije, već dugo traje pad. Sve više firmi želi da smanji svoju proizvodnju tokom sledećih meseci, a pesimisti su sve glasniji od optimista.
To ima više uzroka i sve ih već znate: trgovački sporovi pre svega, ali tu je i kriza automobilske industrije u čitavom svijetu i sve verovatniji Bregzit bez dogovora. Na sve to još je došlo i kinesko zveckanje oružjem oko Hongkonga. A to je već opasno bure baruta.
Zato je i brojka koju su ove srede (16.8.) objavili nemački državni statističari iz Vizbadena – 0,1 odsto manji ekonomski volumen u drugom u odnosu na prvi kvartal ove godine – sve pre nego iznenađenje. Naravno da je ispravno pretpostaviti da i u tekućem kvartalu neće biti bolje i da će i tu biti zabeležen još jedan minus. A to onda znači da je Nemačka i zvanično u recesiji. To su naime u jednom trenutku izmislili ekonomisti: nakon dva kvartala u minusu to je „tehnička recesija“.
Sasvim normalni razvoj
Kao što smo rekli, to će tako i biti. Ali to ne bi trebalo da bude razlog da se paniči ili u da se kreće u nekakav aktivizam i poziva na izradu programa za „oživljavanje“ privrede. Taj pad, čak i kada je izazvan vanrednim okolnostima (vidi gore na početku teksta), potpuno je normalna pojava. A pogotovo je normalna nakon tako dugog perioda rasta kakav je Nemačka doživela protekle decenije. Konjunktura teče u ciklusima i to su talasi, a ne linija koja se od dole levo kreće ka gore desno.
Zašto je takvo zahlađenje važno? Mnoge firme u Nemačkoj su proteklih godina doslovno „izgorele“ od poslova. Često nisu mogle ni da prime sve narudžbine. Postrojenja su bila iskorišćena sa 90 odsto pa čak i više. Povrh toga, sa svih strana mogao se čuti vapaj da nema stručne radne snage. Sada, u vremenu hlađenja, može se ukloniti višak kapaciteta koji je nastao u doba velike potražnje i firme mogu da se pripreme za normalno poslovanje. A u to uvek spadaju i popravke proizvodnih linija ili nabavke nove.
Traži se još na stotine hiljada radnika
I strah da će doći do masovnog otpuštanja još uvek je potpun neosnovan – u svakom slučaju u ovom trenutku. Naravno da opasno zvuči kad veliki koncerni kao što su Bajer, BASF ili Folksvagen najavljuju ukidanje na hiljade radnih mesta. Ali nemačka privreda nisu veliki koncerni, to su pre svega na hiljade malih i srednjih preduzeća. Još nikada u Nemačkoj nije toliko ljudi imalo stalno radno mesto. I još uvek stručnjaci za tržište rada tvrde da ima gotovo 1,4 miliona otvorenih radnih mesta.
A onda, tu je i dalje ono čarobno sredstvo – skraćeno radno vreme. U takvom slučaju Zavod za zapošljavanje tokom određenog perioda preuzima nastavak isplate plata. Tako se izbegavaju otkazi, a stručnjaci ostaju u preduzeću. Ako opet počnu da stižu narudžbine, firma može odmah da se prihvati posla.
Trenutno je u Zavodu za zapošljavanje oko 50.000 zahteva za pomoć po pitanju skraćenog radnog vremena. Trebalo bi se setiti: 2009, u godini nakon krize koja je pogodila čitav svet i kad se nemačka privreda smanjila za pet procenata, bilo je skoro milion i po takvih zahteva. Tada je to veoma pomoglo i otpuštanja nije bilo. Mehanizam funkcioniše – i zato pomalo zvuči kao predizborna kampanja kad socijaldemokratski ministar rada upravo sada obilazi zemlju s novim idejama za skraćeno radno vreme.
Nikakav „konjunkturni“, već investicioni paket
Ono što bi zaista bilo potrebno jeste hitno poresko rasterećenje zaposlenih. Jer minus u industrijskoj proizvodnji bi imao mnogo teže posledice da privatna potrošnja (drugim rečima: neka ljudi troše!) nije bila i jeste veliki oslonac. Sada, kad ove loše vesti iz privrede ljude nagone da budu oprezniji sa svojim novčanikom, a preduzeća se nećkaju s novim investicijama, možda bi i ministar finansija morao da odreši kesu. „Pozitivna nula“ u državnom budžetu nije potrebna nikome. Potrebni su podsticaji za investicije i kupovinu. Nemačka još uvek opasno oteže sa gigantskim investicijama u infrastrukturu, a to joj je gorko potrebno.
Mogu se samo pozdraviti predlozi kakve je dao ugledni ekonomista Mihael Hiter. On predlaže osnivanje takozvanog „Nemačkog fonda“, teškog 450 milijardi evra s rokom isplate od deset godina. On bi se finansirao državnim obveznicama koje Nemačkoj centralnoj banci doslovno otimaju iz ruku i za koje u međuvremenu čak i plaćaju da bi uopšte mogli da ih kupe.
Taj novac bi trebalo uložiti u saobraćaj, u brzi internet, u stanove, obrazovanje i u –pazit sad – zaštitu klime!
Tu bi za svakog bilo ponešto. Jedino se bojim da za tako nešto imamo pogrešnu vladu.