„Nemačka – to je sada moja zemlja“

Ovaj 28-godišnjak ljudima je simpatičan već na prvi pogled. Proćelav, bradat, desna nadlaktica istetovirana, ali neprekidno nasmejan. Čak i dok razgovara sa službenikom u bonskom Birou rada, od čega mu u mnogome zavisi budućnost u Nemačkoj. U rodnoj Siriji je, kaže, mnogo vežbao. Smešeći se pokazuje bicepse. Snažni rameni pojas govori u prilog njegovim rečima, ali stomak pokazuje da se dani treninga davno prošlo vreme.

Nije ni čudo. Ala Hud je bio zaokupljen drugim, mnogo važnijim stvarima. U poslednjih deset meseci prošao je kroz brojne azilantske centre širom Nemačke. Njegove životne stanice su bile Frankfurt, Gisen i Dortmund. No prethodne stanice bile su mnogo krupniji zalogaj: jedva je izvukao živu glavu ježeći iz Sirije preko Libana, Turske i Grčke. Tokom te avanture našao se i na brodu pretrpanom izbeglicama, plovilu prepuštenom vetru i morskim strujama Sredozemnog mora.

„Najvažnije da nešto zaradim“

Nakon meseci čekanja, Hud je dobio privremeni pasoš. Sledeći korak – posao. Za Huda sve počinje u Centru za zapošljavanje u Duisdorfu, u zapadnom delu Bona. Njegov sastanak sa službenikom Ureda za zapošljavanje zakazan je tačno u 10:30. Novinarima nije dozvoljen ulaz zbog, kako su nam objasnili, „zaštite privatnosti“.

Nakon prvog razgovora, Hud odlazi u kancelariju Ralfa Šefera, koji je u Centru za zapošljavanje zadužen za izbeglice. Šefer je pozitivno iznenađen motivacijom novopridošlih izbeglica. „Mnogi od ovih imigranata su neverovatno motivisani. Žele da se uključe u naše društvo“, kaže službenik. Retko se protive i teškim fizičkim poslovima, čak i ako imaju univerzitetske diplome. Među Nemcima je drugačije, dodaje Šefer.

Ali oni nisu prošli ono što je Hud prošao. Očajnički želi posao. „U Siriji sam ponekad radio i po tri ili četiri posla u isto vreme. Radio sam sve. Bilo da sam radio kao IT tehničar, prodavac automobila ili trener, glavni cilj mi je bio da prehranim svoju porodicu. Nikada nismo bili bogati, ali smo imali sve što nam je trebalo – lepu kuću, auto…“

Onda je rat uništio sve. „Rat nema ništa sa religijom. Islamska država, sirijska armija, Bašar al Asad – sve njih zanima samo moć.“ Život u Siriji, kaže Hud, pretvorio se u pakao. „Svaki put kada bih napuštao kuću bio bih prestravljen da ću poginuti.“ Opasan beg, avanture kroz azilantske centre u Nemačkoj, sve to nije bilo ništa u poređenju sa onim što je proživeo u rodnoj Siriji. Zato je možda i spreman da prihvati bilo kakav posao. „Najvažnije je da zaradim nešto novca.“

Podrška neophodna

Birokratske prepreke u Nemačkoj su poput lavirinta – nesavladive za onog ko ne poznaje pravila i jezik. Ala Hud tu ima sreće jer je uz njega Klaudija Den. „Ona ima sve pod kontrolom“, dobacuje on uz osmeh. Den je iz Bona, prati Huda na razne sastanke, pomaže mu u zvaničnoj korespondenciji i sa prevodima. Sve to radi dobrovoljno i volonterski. „Vidim toliko problema sa kojima se sreću ljudi koji dođu ovde kod nas“, kaže Den.

Spominje i grupu na Fejsbuku na kojoj mnoge izbeglice, tražeći pomoć, iznose svoje najličnije podatke jer više nemaju pojma kome da se obrate. Nemaju nikoga da im pomogne. „Mnogi možda pronađu nekoga da ih otprati do zvaničnih ustanova, ali kad dobiju pisma od tih ustanova, onda nastaje problem – sve je na nemačkom“, kaže Den.

U Centru za zapošljavanje stalno podsećaju na važnost poznavanja jezika. „Nemački jezik je ključ. Prvo kurs jezika, a onda priznavanje stranih diploma“, naglašava službenik Šefer. Hud je nestrpljiv da izgradi život u Nemačkoj, ali učenje jezika i priznavanje diploma mogu potrajati i čitavih godinu dana.

Porodica još uvek u Siriji

Ala Hud još nije pronašao posao. Za početak je dobio hrpu formulara koje treba da popuni pre narednog sastanka u Centru za zapošljavanje. Ne odustaje. Zna šta mu je cilj. „Jedini razlog što sam ovde je da budem siguran da će jednog dana moj sin živeti mnogo bolje od mene.“ U tom momentu više ne deluje sigurno i vedro. Pogled otkriva brigu za ženu i dete koji su ostali zarobljeni u svakodnevici Sirije.

Komunikacija s njima je otežana. „Česti su nestanci struje u Siriji, a i internet-veze su jako slabe“, žali se Hud. Želja mu je da svoju porodicu što pre dovede na sigurno, ovde, u Bon. Već je podneo i potrebne zahteve za svoju suprugu i svog trogodišnjeg sina. Sada mu ostaje samo da čeka. Odlaskom u Centar za zapošljavanje, Hud je napravio prvi korak ka novom životu. „Nemačka – to je sada moja zemlja.“