Vest iz Nemačke sigurno će opet veoma da naljuti novog stanara Bele kuće u Vašingtonu. Možda će tu svoju ljutnju da oglasi svetu i preko Tvitera. Evo predloga teksta tog tvita: „Eto, novi primer kako ovi Nemci uništavaju našu privredu i radna mesta. Preplavljuju naše tržište svojim proizvodima.“
Ali – polako, polako. Taj jednostavni pogled na komplikovani svet trgovinske isprepletenosti, nikome ne pomaže. Tačno je: Nemačka je važan izvoznik i to treći najveći na svetu. Na prvom mestu su Kinezi, a na drugom – tačno, pogodili ste: SAD! Zašto se zbog toga u Nemačkoj niko ne uzbuđuje? Zato što je za trgovinu uvek potrebno dvoje. Jedan želi da proda nešto što je onom drugom potrebno. U Nemačkoj priznaju i prihvataju da su SAD najmoćnija ekonomska nacija na svetu. SAD, a ne Kina. Osamnaest biliona dolara ukupnog društvenog proizvoda zemlje sa 320 miliona stanovnika. That's great, Mr. President!
Logika poslovanja
Nije bila nemačka odluka da se američka proizvodnja koja zahteva veliki napor premesti u inostranstvo. Primer: tragična priča propadanja auto-industrije u Detroitu i okolini ima veze i sa lošom politikom modela i kvalitetom, a ne sa tim što se nemački automobili brodovima odvoze u Ameriku. A to što Mr. President na Petoj aveniji u Njujorku viđa toliko mnogo automobila sa Mercedesovom zvezdom, a u Nemačkoj gotovo i da nema Ševroleta, možda ime veze s odlukom matičnog koncerna Dženeral motorsa (iz Detroita) od pre par godina da tu marku više ne prodaje u Evropi. Na Starom kontinentu prodaju samo Opel i Voksol. A Opel se u Nemačkoj vidi na svakom koraku. Dakle, još jednom: svaki Opel prodat u Evropi puni kasu Dženeral motorsa. To čuva ili održava i radna mesta u Detroitu. A tako je i s brojnim drugim proizvodima.
Nemci kupuju kao ludi
Kritika nemačke izvozne snage nije ni nova, ni tačna, ni originalna. Naravno, Nemačka bi mogla da smanji svoj ogroman izvozni suficit, kad bi država više investirala. Ali, pretpostavimo da nemačka vlada odluči da obnovi sve škole u zemlji – šta bi od toga imala američka preduzeća? Često se čuje i predlog da se povećaju plate kako bi Nemci mogli više da kupuju – i one proizvode koji bi u Nemačku morali da se uvoze. Samo, kao prvo, pregovori o visini plata su stvar sindikata i poslodavaca. I drugo, s obzirom na dobru zaposlenost, Nemci ionako kupuju kao ludi. Unutrašnja potražnja glavni je pokretač ekonomskog rasta u Nemačkoj.
Uostalom, prošle godine nije porastao samo nemački izvoz. I uvoz je zabeležio novi rekord. Nemačka je treći najveći uvoznik na svetu.
Pitanje slabog evra
Dobro, tu je još „slabi“ evro, preko koga Nemci, navodno, „eksploatišu“ SAD i druge zemlje. Kakva besmislica! Prvo, evro nije nemačka valuta, već sredstvo plaćanja u 19 evropskih zemalja. Odluke donosi Evropska centralna banka, koju vodi Italijan Mario Dragi. On se svojom politikom nultih kamata i gigantskim programom otkupa obveznica stara da evro bude slab. Najveći kritičar toga kursa je: nemački predstavnik u Savetu Evropske centralne banke, šef Bundesbanke, Jens Vajdman.
Možda bi trebalo priznati da nemačka preduzeća u stvari samo obavljaju svoje domaće zadatke. Da uglavnom srednje velika preduzeća koja se bave mašinogradnjom tačno znaju što žele njihovi kupci. Da svoje kvalifikovane radnike nisu u krizi – jednostavno otpustili. Da nemački proizvođači automobila i u SAD osiguravaju hiljade radnih mesta. Možda bi se isplatilo da Mr. President jednostavno malo sagleda stvarnost – i u vremenima alternativnih činjenica.