Nemački otrovi u sirijskim granatama

Po međunarodnoj konvenciji o hemijskom oružju, režim u Siriji obavezan je da nadležnim institucijama dostavi podatke o poreklu sastojaka za bojne otrove. Sada se su se u javnosti pojavile informacije da Sirija u tu svrhu kupovala i hemikalije iz Nemačke. Istovremeno, nemačka vlada odbija da objavi imena kompanija koje su prodavale spornu robu.

„U predgrađu Damaska 21. avgusta 2013, u napadu sarinom, ubijeno je preko 1.000 ljudi. Da li nemačke firme snose deo krivice u smrti ovih ljudi?“ pita se Velt: „Po istraživanju Organizacije za zabranu hemijskog oružja (OPCW), sigurno je da su nemačke firme igrale važnu ulogu u stvaranju sirijskog hemijskog arsenala. Na njihovom spisku navodi se preko 50 isporuka u Siriju između 1982. i 1993. godine.

Sudeći po istom dokumentu, te firme su Siriji preko deset godina prodavale instrumente, pumpe, ventile, detektore za gas, postrojenja za čišćenje i 2.400 tona sumporne kiseline koja može da se koristi za proizvodnu sarina. Pronađeni su i nemački nacrti za izgradnju dva postrojenja za proizvodnju sastojaka za bojni otrov sarin iz 1983. i 1984. Pored nemačkih preduzeća, u izgradnju sirijskog arsenala hemijskog oružja bile su umešane i firme mnogih drugih država, kao što su Rusija, Francuska i Kina. Nemačko ministarstvo spoljnih poslova prosledilo je spisak državnom tužilaštvu koje trenutno provera da li se protiv dotičnih firmi može voditi krivični postupak.“

Takvi slučajevi otkriveni su i ranije, podseća Velt: „Tokom osamdesetih godina nemačke i francuske firme igrale su odlučujuću ulogu u izgradnji fabrika bojnih otrova u Iraku i Libiji. 'Njujork tajms' je 1989. otkrio veze nemačke firme 'Imhauzen Hemi' sa postrojenjem za proizvodnju otrovnih gasova u libijskoj Rabiti. Tadašnji mediji u Americi to su nazvali 'Aušvicem u pesku‘. Usledile su optužnice protiv preko 150 nemačkih direktora, zbog navodne umešanosti u naoružavanje iračkog diktatora Sadama Huseina. Ali tek polovina tih postupaka pred nemačkim institucijama je dovedena do kraja, a samo nekoliko njih je osuđeno na robiju. Svi drugi su ili oslobođeni ili platili novčane kazne.“

Od paste za zube do nervnog gasa

„Nijedna osoba koja je videla slike žrtava napada bojinim otrovima u avgustu 2013, ne može da ih zaboravi. Čak i u smrti, užas je ostao zapisan na licima muškaraca, žena i dece. Ako se ispostavi da su nemačke firme igrale možda i odlučujuću ulogu u stvaranju Asadovih zaliha otrovnog gasa, i time i u smrti 1400 ljudi, bio bi to skandal. Pitanje je da li će firme snositi posledice. Čak i ako se ispostavi da su te isporuke bile ilegalne, krivična dela su možda već odavno zastarela. Verovatno je sve bilo legalno u doba kada su se te isporuke dešavale. Ali čak i u tom slučaju: poslovanje sa diktatorima trebalo bi da bude zabranjeno samo po sebi. Misao Bertolda Brehta – da je hrana važnija od morala, pokazuje se ne samo u Siriji: dok je Zapad ogorčen onim što se dešava na Krimu, sve su glasniji oni koji se plaše da im ne propadnu poslovi sa Rusijom“, ističe Mitelbajeriše cajtung.

Situaciju dodatno komplikuje to što su nemačke firme izvezle ogromnu količinu hemikalija u Siriju i između 1998. i 2011. Doduše, vlada insistira da je ta roba bila namenjena isključivo za mirnodopsku upotrebu.

„Kada se prošle jeseni pročulo su nemačke firme do 2011. isporučile stotine tona raznih hemijskih proizvoda u Siriju, počeli su da nam pričaju o pasti za zube“, komentariše Frankfuter runšau. „Nemačka vlada je odobrila izvoz 110 tona hemikalija, koji bi, u najgorem slučaju, mogli da se upotrebe za bojne otrove koji su do sada ubili 1.400 ljudi u građanskom ratu. Ali ti sastojci mogu se koristiti i za proizvodnju stakla, nakita ili zubne paste. Za optužbe da je režim u Siriji kupio sastojke za otrovni gas od Nemačke ‘nema dokaza’ – rekla je tada kancelarka. Sada su se pojavili dokazi, doduše za jedan drugi period. Državni tužioci sada moraju da provere da li su firme uopšte prekršile zakon. Pre 1993. takve isporuke nisu bile zabranjene, a u najvećem broju slučajeva nije bilo potrebno ni odobrenje nemačke vlade. To ne znači da sve u redu: izvoz te vrste je porazan za moralne pretenzije Zapada. Ove zakasnele informacije moraju da služe kao upozorenje kada se vrše kontrole. Inspektori bi trebalo da manje misle na zubnu pastu, a više na najgore mogućnosti korišćenja nemačke robe.“

Pripremio: Darko Janjević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković