Nemačkoj potrebne drugačije škole

U eri informacione tehnologije kreativnost je sve traženiji kvalitet. Mladi ljudi će, smatra profesor neurobiologije iz Getingena Gerald Hiter, sve manje imati koristi od ispraznog „štrebanja“, dakle od toga da jednostavno uče napamet. Od njih se očekuju vizije i ideje. Da bi bili adekvatno pripremljeni za nove izazove globalizovanog sveta, mora da se promeni i način na koji se učenicima u školama prenosi znanje.

Profesor Hiter se već godinama bavi temom učenja i objavio je o njoj čitav niz publikacija. Kaže da mnoge škole njegove teze shvataju veoma ozbiljno, ali priznaje da neke njegov rad smatraju „petljanjem u njihov posao“. Svi, međutim, uviđaju da je istraživanje ljudskog mozga poslednjih godina dovelo do vrlo značajnih saznanja. „Ranije se mislilo da vijuge u mozgu deteta nastaju tako što on nešto uči. Prema našim istraživanjima je obrnuto: vijuge su već tu i ostaju ako ih dete zaista koristi, dakle, ako ima prilike da ih aktivira i stabilizuje“, objašnjava profesor neurobiologije. Upravo tu ključnu ulogu igraju škole. One moraju da znaju kako da zainteresuju i oduševe decu za ono što, prema mišljenju učitelja, moraju da nauče.

Kvalitetno učenje – samo sa emocijama

Pojmovi kao što su „oduševljenje“ i „strast“ za Geralda Hitera su od presudnog značaja. To je zato što je u svojim istraživanjima došao do zaključka da dete uvek kada oseti da je u nečemu uspešno, da mu nešto polazi za rukom i da nešto može samo da stvori, to iskustvo duboko impresionira. Tada se bude osećaji koji prate proces učenja. U mozgu se aktiviraju takozvani emocionalni centri, grupe ćelija u srednjem mozgu koje imaju produžetke na čijim se krajevima luče neuroplastični prenosnici informacija. „Oni deluju kao veštačko đubrivo na vijuge u mozgu i nervne ćelije koje je čovek upotrebio u stanju oduševljenja. To je razlog zašto čovek sve što radi sa veseljem i angažmanom ujedno i veoma dobro uči“, objašnjava Hiter.

Po definiciji, u današnjim školama učenici moraju da se bave i stvarima koje ih previše ne interesuju. Zato se postavlja pitanje da li je uopšte moguće tako organizovati proces podučavanja i nastave da deca uvek uče sa oduševljenjem i strašću? Neurobiolog iz Getingena smatra da bi, neurobiološki gledano, to trebalo da bude cilj. Zato bi, smatra on, mnogo važnije od metodike i didaktike bilo to da pedagozi potraže odgovor na pitanje: kako možemo da u školama stvorimo uslove u kojima će se učenici osećati pozvani, inspirisani i ohrabreni za učenje ponuđenih sadržaja.

Kraj ere frontalne nastave?

Shodno tome, prema mišljenju Geralda Hitera, školskim programima predavanja istog nastavnog materijala grupi učenika iste starosne dobi – je odzvonilo. Iskustvo u proučavanju dugih vremenskih perioda u istoriji čovečanstva pokazalo je, tvrdi on, da deca najviše uče u grupama mešovitog uzrasta. Hiter je zato osnovao i inicijativu za reformu nemačkih škola s ciljem da zajedno sa roditeljima, učiteljima, učenicima i direktorima škola „na terenu“ pokuša promeniti kulturu komunikacije i učenja u školama. I optimistično gleda na svoj projekat. Siguran je, kaže pomalo provokativno, da za šest godina u Nemačkoj više neće biti konvencionalnih škola kakve smo do sada poznavali.

Autorke: Sabine Damaške / Dunja Dragojević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković