Nemačkom pozorištu nedostaju novi Nemci

Kada je pre nekoliko godina na čelo Gradskog pozorišta u Kelnu došla rediteljka Karin Bajer, najavila je velike promene. U ansambl je pozvala glumce druge generacije useljenika, želeći da upravo oni govore o Nemačkoj danas. Vrlo brzo je napustila tu ideju olako proglasivši glumce i njihov slab umetnički kvalitet za glavne krivce.

Direktorka malog pozorišta Balhaus u berlinskoj opštini Krojcberg u kojoj žive većinom građani turskog porekla, Šermin Langhof smatra da  nemačko pozorište sa retkim izuzecima liči na poslednji bastion koji se opire obrađivanju teme migracija: postavlja se pitanje šta pozorište danas može da bude i koje priče treba da priča. Osim do sada poznatog klasičnog kanona. Nemačkom pozorištu nedostaje nešto što bi moralo da se podrazumeva. Nedostaju novi Nemci kao naratori, protagonisti, i publika.“

Šermin Langhof pripada drugoj generaciji nemačkih useljenika. Rođena je u Turskoj, u Nemačku je došla sa devet godina. Od 2008. godine nalazi se na čelu pozorišta Balhaus u kome stvaraju autori, reditelji i glumci sa "migrantskom pozadinom". To su deca ili unuci ljudi koji su se doselili u Nemačku. Pozorište Balhaus je u međuvremenu postalo poznato i van granica Nemačke i važi za perjanicu novih tendencija i eksperimentalne umetnosti. Langhofova sledeće sezone prelazi u državno berlinsko pozorište „Maksim Gorki“, ali namerava da nastavi saradnju sa  starim pozorištem i unapređuje ideju migrantskog pozorišta.

Lep ukras

Veliki broj umetnika u Nemačkoj tvrdi da im drugačiji izgled umanjuje šanse da nađu angažman u nemačkim pozorištima. Koupravnik Balhausa, Vahner Karvaljo smatra da se radi svojevrsnom siromaštvu i napominje da je u današnje vreme nepotrebno razgovarati o tome da li je Šekspirov Otelo bele ili crne boje kože. Upravnica Šermin Langhof smatra da su i državna nemačka pozorišta napravila određene pomake na tom planu, ali je sve to nedovoljno:

„Postoje koncepti kao u pozorištu u Kelnu da se ansambl bazira na internacionalnom profilu. U umetničkim savetima takođe dolazi do napretka na tom planu. U pozorištu u Diseldorfu upravnik je reditelj iz Švedske Stefen Holm. Johan Simons je došao u Minhen. Važan je drugačiji pristup raznovrsnosti nemačkog društva. Glavnu ulogu igraju radoznalost, želja, ljubav u radu sa različitostima i mogućnostima. To ne mora nužno da bude vezano za migrantsko poreklo ili biografiju, ali je ono sasvim sigurno unapređuje.“

Temom migracije u nemačkom pozorištu se već više od 30 godina bavi i reditelj iz Italije, Roberto Čuli koji je 1980. godine  sa Helmutom Šeferom osnovao „Teatar an der Rur“. On smatra da nije dovoljno dovesti glumce i reditelje ili raditi komade koji su napisali stranci. Uostalom danas, svako nemačko pozorište koje želi da „uglanca“ svoj status ili imidž poseže za temom internacionalnosti. Ili se, pak, radi o pukom alibiju.  Potrebno je dobro pogledati do koje mere umetnički savet i ansambl zaista stoje iza internacionalnog principa.

Dakle, ostaje bojazan da se tema migracije često upotrebljava kao „lep ukras“ u nemačkim državnim pozorištima. Roberto Čuli smatra da je došlo vreme da  migracija u nemačkim pozorištima počne da se tretira kao posebna vrednost. Sigurno je da se pozorišta moraju odrediti prema promenjenoj socijalnoj strukturi nemačkih građana. Uostalom svaki gledalac vrlo brzo primeti da li je neko pozorište mrtvo ili živo.

Autorke: Klaudija Prevecanos / Željka Bašić-Savić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković