„Nemačku čeka sudbina Kosova!“ - komentar

Svojim polemičkim izjavama član upravnog odbora Bundesbanke, Tilo Saracin, prešao je granice. Zbog toga ga je Bundesbanka kaznila, smanjene su mu nadležnosti – degradiran je. Nije zadatak člana upravnog odbora Bundesbake, odgovornog za tokove gotovine u zemlji, da se uključuje u diskusiju o doseljenicima u Nemačkoj. To što većina nemačkog stanovništva deli Saracinovo mišljenje, ne znači da je on u svemu u pravu. I mada će on sigurno, za sada, da ćuti, diskusija se nastavlja, i – dobro je što je to tako.

Uprkos opravdanom negodovanju zbog tona i izbora reči u njegovim izjavama, zbog paušalne kritike – njegova polemika je znak da se trgnemo i zapitamo: da li je u Nemačkoj predugo vođena pogrešna poltiika integracije stranaca? Zašto je Nemcima tako teško da priznaju da je Nemačka useljenička zemlja? Šta to mora da se desi da bi mere integracije zaživele i zahvatile i one koji su se raskomotili u svojim paralelnim društvima?

Diskusija koja se odavno izbegava

Saracinove sporne izjave pokrenule su neophodnu diskusiju koja se, zbog beskrajne takozvane političke korektnosti – iz obzira prema manjinama – odavno izbegava. Ali treba jasno i glasno, pre svega, reći sledeće: u Nemačkoj problem ne predstavljaju doseljenici uopšte – već jedan njihov deo, pre svih socijalno najniži sloj neobrazovanih doseljenika iz Turske.

Onaj ko u Nemačkoj javno kritikuje paralelna društva u velikim gradovima prebrzo biva žigosan kao neko ko je neprijateljski nastrojen prema strancima. S druge strane, udruženja stranaca vole da previde da su okoštale tradicije nekih doseljeničkih porodica jednostavno nezakonite u Nemačkoj. Ti zakoni nisu zasnovani na segregaciji – već na pravu na obrazovanje, verskoj toleranciji i komunikaciji.

Koliko integracije je potrebno?

Čitava diskusija vrti se u suštini oko jednog pitanja: koliko integracije je Nemačkoj potrebno? U svakom slučaju više nego što je to sada slučaj. Veliki korak u dobrom pravcu su takozvani Samiti integracije koji se pod pokroviteljstvom Ministarstva unutrašnjih poslova održavaju od 2006. i koji su izrodili mnoštvo konkretnih mera - na primer kurseve za integraciju doseljenika na kojima učesnici mogu da uče ne samo jezik, nego i nemačku kulturu, istoriju i politiku. Učešće na tim kursevima nije isključivo dobrovoljno. Nemačke vlasti mogu da zahtevaju od doseljenika da ih pohađaju inače će im biti ukinuta socijalna ili neka druga vrsta pomoći.

Međutim nedostatak samita integracije je tome što nije odredio konkretne, merljive ciljeve i period u kojem oni treba da se ostvare - za ovu i druge mere integracije. To moraju, i to što pre, da urade komune i pokrajine. Možda će se onda, o toj toliko osetljivoj temi - integraciji doseljenika, veoma živo diskutovati na mestima gde se donose relevantne odluke – a ne po kafanama.

Komentar: Verica Spasovska