Nema razloga za tapšanje po ramenu
Dobro je što neće biti ograda ili zidova iza kojih bi hiljade izbeglica „u tranzitu“ morale da čekaju na odluku o proterivanju. Predlog da se formiraju takve tranzitne zone, bez formalno pravnog ulaska u Nemačku, podnela je bavarska Hrišćansko-socijalna unija (CSU). To je u stvari bespomoćni pokušaj da se ta savezna nemačka država što pre rastereti onih pridošlica koje „nemaju perspektivu“ da ostanu u Nemačkoj. Ali logori tog tipa, čak iako nemaju sličnosti s Gvantanamom ili bivšim nemačkim koncentracionim logorima, nisu sporni samo s pravne strane, već ne odgovaraju ni vremenu u kojem živimo.
CSU se u svakom slučaju izborila za bolje upravljanje i kontrolu izbegličkih struja u Bavarskoj. Umesto „tranzitnih zona“, biće oformljena „posebna prihvatilišta“ u kojima bi trebalo da se po ubrzanom postupku izvrši provera i registracija. Takođe, izbeglice će smeti slobodno da se kreću, ali moraju da ostanu u okrugu u kojem su primljene. I jedno i drugo su preduslovi za proveru zahteva za azil, kao i za odobravanje socijalne zaštite. Ali možda ima onih, i to ne mali broj, koji upravo zbog te procedure, a znajući da nemaju šansu da im zahtevi budu priznati, odlaze u ilegalu. Proteklih nedelja hiljade neregistrovanih izbeglica ušlo je u zemlju. Vreme će pokazati kako ćemo se prema njima odnoiti. Španija već decenijama legalizuje hiljade sin papeles, odnosno ljudi koji su bez papira, ali su se, uprkos tome, uspešno integrisali.
Nemačka vladajuća koalicija je dakle, nakon spora oko tranzitnih zona koje je na kraju i sam šef socijaldemokrata Zigmar Gabrijel nazvao „budalastim“, došla do razumnog i jedinstvenog stava. Ipak, i dalje nema razloga da se ona pohvali zbog načina na koji je delovala. Očekivala se ekspeditivnost u zbrinjavanju izbeglica, obradi zahteva za azil i proterivanju onih koji nemaju prava da ostanu u zemlji, a Zehofer (CSU), Merkel (CDU i Gabrijel (SPD) su se izgubili u uobičajenim stranačkim prepucavanjima.
Koalicija nema pravo na tapšanje po ramenu iz još jednog razloga. Čak i ako registracija izbeglica bude funkcionisala bolje, a proterivanje onih koji nemaju prava na azil bude sprovođeno brže i uspešnije – teško da se može držati korak sa situacijom zbog brzine izbegličkog kretanja ka Nemačkoj – pre svega zbog toga što se menja sastav izbegličkih strujanja. Sve je manje ljudi koji dolaze iz tzv. sigurnih zemalja Zapadnog Balkana, i koji se što je pre moguće vraćaju u zemlje porekla. Umesto toga, dolaze mnogi koji beže od rata u Siriji, oko 2.000 izbeglica dnevno dolazi iz Avganistana, a tu su još i ljudi iz Iraka, Eritreje i Irana. Sve su to zemlje koje nisu „sigurne“, kao što to pokazuje i dosadašnja kvota odobrenih zahteva u nemačkoj Saveznoj službi za migracije.
Avganistance ne bi trebalo vraćati
Koalicija na vlasti sada želi da preispita „odluke“ i Avganistance, koji su do sada uživali zaštitu od proterivanja, ipak pošalje kući. Zbog toga se oslanja i na nemačku razvojnu pomoć kako se ne bi svakodnevno slušalo o teroru talibana. A u samom Avganistanu bi i Bundesver trebalo da učini nešto po pitanju stvaranja „zaštitnog prostora“, kako bi Avganistanci mogli da ostanu kod kuće.
To, međutim, zvuči neubedljivo, isto kao i upravo pokopani koncept „tranzitnih zona“ u Nemačkoj. Opozicija i humanitarne organizacije svakako će biti protiv, a pitanje je da li će ta ideja, za koju je očigledno glasao i šef SPD-a Gabrijel, biti dobro primljena i u njegovoj sopstvenoj partiji. Jedno je sigurno, rečenica Angele Merkel da pravo na azil za politički progonjene nema gornju granicu, ponovo bi mogla da bude stavljena na tešku probu.