Nemci kao gastarbajteri

Zemlje o kojima Nemci najpre razmišljaju kada žele da se otisnu u pečalbu su, logično, Švajcarska i Austrija, pre svega jer u tom slučaju ostaju na nemačkom govornom području. Zatim dolazi Francuska, gde mora da se govori francuski, ali je susedna zemlja i dobro rešenje za one koji ne žele da spale sve mostove za sobom. Krug se širi skandinavskim zemljama, među kojima je opet najomiljenija susedna Danska. Ona je u samom vrhu ne samo zbog blizine otadžbine, već i zato što se tamo nezaposlenost smanjila do te mere da je počelo i ukidanje mnogih formalnih barijera za zapošljavanje doseljenika.

Nemci u Turskoj

U Nemačkoj ima oko dva miliona Turaka, pa su za njihove veze sa turskom otadžbinom u poslednje vreme počeli dosta da se interesuju i Nemci. Tako je, na primer, Jerg Sitis, u Istanbulu otvorio prvi restoran nemačke brze hrane. Prednost Turske je u tome što zbog ogromnog broja turskih gastarbajtera koji su poslednjih decenija prošli kroz Nemačku, mnogi u toj zemlji dobro vladaju nemačkim jezikom, pa se posao lakše razvija. Ipak, za Sitisa najveća prepreka nije mentalitet, ni jezik, ni administracija, već je to istanbulski saobraćaj: „Naravno da sam se unervozio. To je prava katastrofa. Evo pogledajte taksistu koji me vozi. Ima 62 godine, izgleda kao da ima 72, a vozi kao da ima 82. U istanbulskom saobraćaju postoje samo dva pravila: u svakom trenutku može da se dogodi sve, i drugo: nemaš nikakva prava. Tako je to ovde“.

Posle Evrope, Amerika najomiljenilja

Krug se širi prelaskom na druge kontinente, među kojima je za Nemce najomiljenija Amerika, pre svega Sjedinjene Američke Države. Sandra Harmon je tamo otišla sa suprugom i dvoje dece. Pre svega zbog toga što suprug kao građevinski inženjer ovde više nikako nije uspevao da se zaposli, a delom i iz radoznalosti i mogućnosti da deca za kratko vreme nauče engleski jezik i uhvate korene u SAD. U Nemačkoj je radila kao medicinska sestra, ali na američkom tlu za nju najpre nije bilo posla. “Moj položaj je bio težak, jer je moj suprug imao H1B vizu; taj tip vize ne predviđa zaposlenje za partnera, to jest, u ovom slučaju, za mene. Zato sam morala da dobro razmislim o tome šta ću i kako ću. Posle dužeg traženja našla sam izdavačku kuću za koju sam napisala knjigu – o životu u emigraciji. Kasnije sam počela da im prodajem i novinske članke.“

2008. godine je sreću u inostranstvu potražilo oko 250.000 Nemaca. U međuvremenu su za buduće pečalbare ovde otvoreni internet-portali i pravne kancelarije koje im pružaju podršku, tako da je i to postao biznis - za sebe.

Autor: Saša Bojić

Odg. urednica: I. Ivanović