Neobavezujuća „obaveza za zaštitu“

List Noje osnabriker cajtung piše povodom deseta godišnjice početka bombardovanja tadašnje SR Jugoslavije od strane NATO:

„Ocena o napadu na Srbiju pre deset godina na snazi je i danas: saveznici su tada okončali seriju ratova na Balkanu. Većina zemalja regiona danas je među kandidatima za prijem u EU i NATO. To je napredak. Ali, šta je ostalo od zaveštanja tadašnjeg (nemačkog) ministra spoljnih poslova Joške Fišera? Naime, Fišer je napad pravdao kao „humanitarnu intervenciju“. Vojna intervencija u cilju sprečavanja ekstremnog kršenja ljudskih prava očigledno nije prihvaćena u međunarodnom pravu. Naime, na žalost ne postoje standardi o ljudskim pravima koji bi bili prihvaćeni od svih vlada. I tako moral postaje krajnje rastegljiva politička kategorija. Zbog toga je i humanitarna intervencija postala neobavezujuća „obaveza na zaštitu“, kako je to formulisano u Ujedinjenim nacijama 2005. godine - obaveza povezana sa jednoglasnom podrškom u Savetu bezbednosti koje praktično nikada nema. Ako je od 1999.te bilo razloga za humanitarnu intervenciju, onda ih je bilo u slučaju Konga i Sudana.Dakle, kosovska epizoda nije ništa promenila kada je reč o principima funkcionisanja međunarodne politike – oni se i dalje zasnivaju na moći i nacionalnim interesima“, piše „Noje osnabriker cajtung“.

U humanitarnoj intervenciji ginuli su nevini

Istom temom bavi se i list Frankfurter algemajne cajtung koji piše:

„Lako je napraviti negativan bilans rata za Kosovo: mesecima su zapadni saveznici bombardovali suverenu SR Jugoslaviju bez ovlašćenja UN. Prilikom „humanitarne intervencije“ ginuli su nevini, a ona je dovela do oružjem izvojevane nezavisnosti južne srpske pokrajine. Danas, deset godina posle bombardovanja, još nema mira u području koje je i dalje pod stranom upravom. Rusija i dalje optužuje Zapad za navodno kršenje međunarodnog prava – i istovremeno njegovim primerom pravda sopstvenu intervenciju u Gruziji.

Ali, slika nije tako jednostavna. I onda, i sada nehumano je tvrditi da je NATO tada vodio osvajački rat. Naravno, i interesi su bili u igri. Ali, svetska zajednica bila je i svedok proterivanja i genocida. U mnogobrojnim rezolucijama UN to je osuđeno i u njima se govorilo o ugrožavanju mira. Onaj ko Povelju UN smatra Svetim pismom, kao na primer Kina, mora da ima u vidu da državni suverenitet ne daje odrešene ruke da se počine teški zločini.

Naravno da ostaje velika opasnost zloupotreba. Rat za Kosovo nije doveo do serije humanitarnih intervencija. Međutim, i dalje su se dešavala masovna ubistva što je navelo međunarodnu zajednicu da se izjasni za „obavezu na zaštitu“ kada je reč o najgrubljem kršenju ljudskih prava i kada nema druge mogućnosti da se pomogne. Rat za Kosovo u svakom pogledu bio je granični slučaj iz koga nisu proistekla nikakva jasna pravila. Ali, na takvim granicama bićemo još mnogo puta“, piše list „Frankfurter algemajne cajtung“.

Poruka naciji

Nemački predsednik Horst Keler juče je održao takozvani berlinski govor što je neka vrsta poruke naciji predsednika države. Tim povodom list Noje osnabriker cajtung piše:

„Nije bilo ničeg novog u Kelerovom govoru, ali je bio sasvim u skladu sa sadašnjom teškom situacijom kao što pokazuju pozitivne reakcije. Predsednik je bio krajnje jasan – bile su to jednostavne istine koje bi bilo dobro čuti i od vlade: da nema slobode bez odgovornosti, da država mora da stane na put pohlepi i neumerenosti i da pravljenje finansijskih piramida ne može biti samo sebi svrha. Keler nije štedeo odgovorne za finansijsku krizu i zatražio je ono što je trebalo odavno učiniti: samokritiku i izvinjenje. Da li će imati uspeha? Bilo bi dobro, ali dosadašnje iskustvo pruža razloge za sumnju“, piše „Noje osnabriker cajtung“.

Međutim, komentator lista Fajnenšel tajms dojčland nije tako zadovoljan i piše:

„Kakva propuštena prilika, kakvo razočaranje. U jeku velike svetske privredne krize javio se za reč predsednik, inače ekonomista i bivši direktor MMF. Keler je zbog toga kao predodređen da objasni Nemcima nejasnu situaciju i da im da smernice. Međutim, berlinski govor Hosta Kelra, o kome se unapred govorilo kao o najvažnijem u njegovoj karijeri, pokazao se kao jednostavno nabrajanje opštih mesta o tome šta bi bilo dobro. Niz misli i apela, koji uzeti svaki za sebe zaslužuju aplauz, niti su originalni, niti omogućavaju izvođenje nekih logičnih zaključaka“, piše list „Fajnenšel tajms Dojčland“.

Komentator lista Tiringiše landescajtung ima neuporedivo bolje mišljenje o Kelerovom govoru:

„Kriza suočava društvo sa sasvim novim izazovima, nemilosrdno pokazuje slabosti sistema, primorava nas da razmislimo. Kakvo društvo zapravo želimo? I koliki je već raskorak između želja i stvarnost? Predsednik Horst Keler održao je veliki govor, najbolji odkako je na čelu države. Nije nudio nikakve svespasavajuće recepte, niti je to mogao. Ali je pozvao ljude da razmisle i podsetio privredu i na njenu društvenu odgovornost. Naime, društvo nije samo u privrednoj i finansijskoj krizi, nego je reč i o krizi poverenja“, piše list „Tiringiše landescajtung“.

Sporazum Likuda i Laburista u Izraelu

Minhenski list Ziddojče cajtung piše o sporazumu Likuda i Laburista, odnosno Benjamina Netanjahua i Ehuda Baraka o formiranju nove izraelske vlade:

„Netanjahu želi da zaustavi dosadašnji mirovni proces na osnovu ideje o formiranju dve države, jer se boji palestinske države. U koalicionom sporazumu Netanjahu se sa Barakom dogovorio samo o krajnje maglovitoj formulaciji da će se Izrael zalagati za „sveobuhvatan mir“ u regionu. Nejasnije nije moglo da se kaže. Nasuprot tome sasvim jasno o čemu Netanjahu ni najmanje ne brine – o potrebi suseda da dobiju sopstvenu državu. Reči Palestinci u koalicionom sporazumu nema“, piše „Ziddojče cajtung“.