Neonacisti u upravama klubova

„Svi se lepe za fudbalske turnire. Kancelarka na utakmicama sedi pored predsednika Nemačkog fudbalskog saveza. Svi žele monopol na fudbal jer on ima 20 do 30 miliona gledalaca. Zato ga žele i neonacisti“, kaže Roni Blaške. On je novinar i autor knjige „Napad po desnom krilu - kako neonacisti zloupotrebljavaju fudbal“. Proučavao je situaciju u različitim fudbalskim klubovima i njihovom okruženju, kako u istočnoj tako i u zapadnoj Nemačkoj.

Mnogi, kaže, ne znaju da nemački fudbal, posebno amaterske lige, imaju problem. „Neonaciste više nije lako prepoznati. Jakne, čizme, obrijane glave- to je bilo nekada. Sada se to vidi u fudbalu.“

Broj 88

Na nemačkim stadionima je zabranjeno isticanje simbola desničarskog ekstremizma, obeležja SS-a ili kukasti krst. Desničarski ekstremisti prepoznaju se danas po određenim simbolima i idejama. Preferiraju se određene robne marke, preko logotipa kluba širi se simbol nekadašnjeg rajha, pa sve do toga da grupe navijača telima formiraju kukasti krst. Takođe, određeni brojevi na dresovima su omiljeni.

„Broj 88 je najpoznatiji. Mogao bi to biti bakin broj godina, datum rođenja sina, ali i pozdrav Hitleru. Osmo slovo u abecedi je H - dakle, Hajl Hitler“, objašnjava Blaške.

Fudbal privlači mase, od najnižih nivoa do savezne lige. Navijačke grupe, kao na primer „Ultras“ (posebno fanatični navijači), mogu biti polazne tačke desničarskih ekstremističkih grupa: u navijačkim grupama aktivni su uglavnom mladi ljudi, koji su hijerarhijski organizovani i kojima je fudbalski klub mnogo više od hobija.

„Često sam od navijača čuo isti vokabular kao od funkcionera NPD-a (nemačke desničarske partije)- čast, zajedništvo, domovina, lojalnost“, kaže Blaške

Slično je zapažanje i Andreasa Šmita, socijalnog radnika angažovanog u okviru „navijačkog projekta“ u Kelnu: „Maltretiranje u fudbalu je standardna stvar. Pitanje je samo ko će biti maltretiran.“

Iz kluba na lokalne izbore

Ko je bar jednom čuo navijačke pesme, zna o čemu Šmit priča. Čak su i nekadašnji idoli, nazivani „Ciganima“ kad promene tim. Anonimni, u masi, ljudi lakše izgovaraju sve svoje rasističke predrasude.

U amaterskom sportu, kaže Blaške, ponovo viđa kako desničari utiču na navijačke grupe ili se čak predstavljaju kao navodni socijalni radnici volonteri, kao pouzdani treneri ili sudije. Pojavljuju se i kao lider ultra-navijačkih grupa, koji se na lokalnim izborima kandiduju kao članovi NPD-a, i reklamiraju se na posterima u bojama kluba. Fudbal nudi veliku pozornicu političarima.

„Ima toga i u košarci i rukometu, ali nije toliko razvijeno i povezano sa tradicijom i kulturom. Tu pričamo o profesionalnom sportu. U amaterskom sportu neonacisti ili NPD funkcioneri mogu biti i plivački treneri, ima i toga. Čuo sam nešto slično i u hokeju, ali to nije pravilo.“

Za edukaciju mladih u Nemačkoj brine mnogo manjih inicijativa. Takve akcije ima i „Navijački projekat“ iz Kelna, kaže Šmit: „Organizovali smo posetu koncentracionom logoru Buhenvald i redovno organizujemo antirasističke akcije. Imali smo i veče posvećeno homofobiji.“

I Blaške i Šmit zaključuju da je zapravo znanje i objašnjenje najvažnije.

Autorke: Olivija Fric / Daniela Vranković
Odgovorni urednik: Ivan Đerković