Nepodnošljiva istina o kampovanju

Nekad je možda i odmor pod šatorom bio izbor samo za one kojima je hotel bio suviše skup, ali to odavno nije tako. Konačno, „dobra“ oprema za kampovanje i put u pustoš lako mogu da progutaju iznos dovoljan za višednevni boravak i u luksuznom hotelu. Ali život pod šatorom je zaista drugačije iskustvo nego ono u četiri zida s krovom nad glavom i mnogi još uvek misle da je jedino to „pravi odmor“.

Da li je zaista tako? Američka marketinška agencija Mercury CSC iz američke savezne države Montane – zbog svojih ogromnih prostranstava divljine čestog odredišta američkih ljubitelja prirode svih vrsta – sprovela je ispitivanje među kamperima. Njihova nedavno objavljena „Istina o kampovanju“ otkriva javnu tajnu: čak i među onima koji odmor provode pod šatorom, ogromna većina njih u svemu tome vidi malo toga zabavnog.

Na prvom mestu problema – što je istaklo 59 odsto upitanih jesu insekti: komarci, muve, bube i gmizavci svih veličina, boja, načina kretanja i neprijateljskog odnosa prema dvonožnim došljacima. Na drugom mestu je – vreme: kampovanje može da bude ugodno kada je vreme blago i mirno, ali uživanje brzo nestaje kad je hladno ili pljušti kiša i nakon nekog vremena nema više ničeg suvog da se obuče.

Ljubav i mržnja prema neugodnostima

Trećina upitanih ističe problem kako obaviti „one stvari“ i odabrati mesto „na koje i car ide pešice“. Odmah nakon toga kamperi skrušeno priznaju da je ipak lepše i bolje spavati u mekoj postelji nego na goloj zemlji na tankoj prostirki. I na kraju, tu je i problem da je u stvari ogroman posao doneti i preneti sve ono što je potrebno da se netaknuta priroda pretvori u koliko-toliko podnošljivo stanište.

Meklaren Ata, potpredsednica odeljenja za želje potrošača agencije Mercury CSC upozorava da se ne sme napraviti greška i čak i takve porazne rezultate ispitivanja tumačiti na pogrešan način. Jer oni nikako ne znače da niko ne želi da provodi odmor pod šatorskim krilom: „To je mnogo složenije iskustvo nego samo provesti 'zabavan' odmor.“ Uprkos komarcima, kiši i jarku umesto WC-šolje, kamperi „teže da otkriju nešto o sebi samima, baš kao i o području u koje putuju i koje istražuju“. Ona nas upozorava i na to da ima nečega u tom izazovu i teškoćama kampovanja, u tom paradoksu problema i nevolja i uživanju u svemu tome. Ata kaže da ti turisti teže autentičnom iskustvu.

Ven Gist je stari kamper koji je svoju strast pretvorio i u posao. Kada smo mu rekli rezultate ispitivanja, uvek dobre volje, i nama je uz smeh odmah rekao: „Oh, ne! To je strašno. Sada će moj životni zadatak da bude da kampovanje ponovo pretvorim u nešto zabavno!“

Priroda je „osnovna ljudska potreba“

Kampovanje se u međuvremenu zaista pretvorilo u biznis. Umesto da se muče sa šatorom ili dovlače svoju opremu, svuda se mogu iznajmiti i već pripremljene kamp-prikolice i vozila smeštena u „netaknutu“ prirodu. Smeštaj u mnogo takvih kampova nudi i američka šumarska služba i njihova ponuda kreće se od ogromnih kamp-naselja u kojima ne nedostaje ni praonica veša, šoping- centar i uređeni prostori za toalet, pa do jednostavnog parking-mesta negdje u prirodi, opremljenog u najboljem slučaju samo otvorenim ognjištem.

Ven Gist je zaokupljen novom poslovnom idejom: osnovao je internet-portal LandApart.com na kojem se obraća i kamperima i vlasnicima zemlje – pre svega poljoprivrednicima koji žele da ponude deo svog zemljišta nekome za odmor. Uveren je da nam je, upravo zato što smo sve više urbanizovani i okruženi betonom i asfaltom, sve više potreban povratak prirodi što smatra „osnovnom ljudskom potrebom“. Na portalu se može ponuditi sve, od kolibe u šumi pa do mesta na oranici na kojoj turista može da podigne šator.

I kerol Hempil nada se da će tako da zaradi koji dolar jer se s poljoprivredom ionako sve teže preživljava. Vodi nas kroz svoje imanje u Filmatu u saveznoj državi Oregon. Trenutno se tamo ne može videti mnogo više od prazne oranice kroz kroju protiče reka Meris. Kerol kaže da ne namerava da na to polje postaviti mnogo toga što bi olakšalo život turistima, ali i njen sin Dalas radi za Gistovu agenciju i uveren je u poslovni uspeh tog koncepta.

Naravno, njegova majka nema ništa protiv da joj neko plati tridesetak dolara samo da bi prenoćio na njenoj oranici i „uživao“ u samoći i izdvojenosti. Ipak, i sama priznaje: „To nije za svakoga. Ali mislim da sve više ljudi misli ozbiljno kada želi da promeni svoj odnos prema prirodi.“

„Zašto bismo platili nešto za ništa?“

Nedaleko od Keroline oranice u Oregonu, pronašli smo grupu mladića na kampovanju (naslovna fotografija). Tako slave završetak škole. Kada im objašnjavamo poslovni koncept LandAparta, ništa im nije jasno. Zašto da ikome uopšte plaćaju nešto da bi bili na polju na kojem se ne nudi ništa ili gotovo ništa? Umesto toga, došli su u državni park Vijento: mesto je doduše samo par stotina metara udaljeno od bučnog autoputa, ali za samo par minuta mogu da stignu do čitavog niza aktivnosti.

„Jutros smo se kupali tu u reci, juče smo bili na raftingu, a sutra idemo da igramo golf“, nabraja nam Tim Linč. Došao je i njegov otac Džon i čitava ideja da poljoprivrednici nude svoje oranice za prenoćište mu se „ne čini kao dobra poslovna ideja“.

Ali osnivač portala Ven Gist uveren je da je baš to ono što ljudi žele. Već sada ima kud i kamo više zainteresovanih turista nego mesta koja se nude za odmor i odnos prvih i drugih iznosi devet naprema jedan. „Dobijamo mnogo strastvenih poziva od ljudi širom SAD, pa sve do Kanade, Nemačke i Islanda“, kaže Gist. „Većina žele da kampuje samo sa svojim društvom i bez nekoga u blizini kako bi bolje doživeli prirodu.“

Iz Nemačke se kod Gista raspitao Hans Viiy Tomzen. On živi u Mejnu, sasvim na severu Nemačke nedaleko od Flensburga i granice sa Danskom. Ima 75 godina i od toga je četrdesetak godina odmor proveo kampujući, uglavnom u kamp-prikolici. Odmore pretežno provodi u kampovima na nemačkom Severnom moru i kaže nam da on uopšte nije toliko „ozbiljan“ kamper kao njegov zet. On pak odmor provodi u Norveškoj i tamo ga iznajmljeni helikopter „baci“ negde duboko u divljinu gde jedva da uopšte i može da se stigne na neki drugi način.

Tomsen priznaje da takva pustoš može da bude pomalo usamljena i dosadna, ali – provesti odmor na oranici nekog američkog farmera? Sigurno, zašto ne. Rado će da proba ako će tako da „vidi i doživi nešto novo“, kaže nemački penzioner.