Nestaje Aralsko jezero

Gradonačelnik Aralska Atmo Akim kaže: „Najveći problem u vezi sa isušivanjem Aralskog jezera i Sir Darje koja se uliva u njega bila je nestašica pitke vode. Međutim, uz finansijsku pomoć Kuvajta sagrađen je 2005. godine sto kilometara dug vodovod do jednog podzemnog izvora. Reč je o dobroj vodi koju danas pije svih 40 hiljada stanovnika grada i značajno je smanjen broj oboljenja bubrega, a smanjena je i smrtnost dece“.

Gledali smo kako nestaje jezero

Posle nekoliko sati vožnje lošim putem stiže se u ribarsko selo Karateren. Tolobej Ujkasov, koji je nekada bio ribar, kaže: „Sopstvenim očima smo gledali kako nestaje jezero, sve je počelo 1965. godine. Deset godina kasnije prestao je ribolov, jer više nije bilo ribe. Vidite li pesak preko puta? Tu je bilo jezero. Za samo deset godina voda se povukla između 30 i 40 kilometara.“

Najzad stižemo do brane Kokaral. Utisak je upečatljiv: sa jedne strane brane je plavičasta voda Malog Aralskog jezera, plivaju labudovi, u vodi se vide velike ribe. Sa druge strane je isušeni Veliki Aral – prava pustinja. Inženjer Murat Boskulov kaže: „Na visini od 42 metra je devet ustava. Kada voda pređe taj nivo otvaraju se i voda otiče u pravcu Velikog Arala“.

Zahvaljujući brani spaseni su Malo Aralsko jezero i delta Sir Darje kao prirodni rezervat. Za to je bilo dovoljno 87 miliona dolara i danas su u jezeru ponovo ribe, vratile su se i ptice selice. Klima u regionu se znatno poboljšala i ljudi žive zdravije. Najzad, otvaraju se nove perspektive – čeka se da Svetska banka odobri novi hidrološki projekat na Malom Aralu.

Autori: T. Candildina/ N. Briski

Odg. urednica: Ž.Bašić-Savić