Nevladine organizacije i status Kosova

Politička scena Srbije u ovom trenutku je prilično uniformisana kada je reč o stavovima o rešavanju kosovskog problema, i skoro sve partije zastupaju sličnu politiku: vladajuće stranke, ali i opozicione, zvanično promovišu stavove o odbijanju nezavisnosti Kosova, i dopuštanje mogućnosti široke automonije za Kosovo unutar Srbije.

Međutim, pored takvih stavova postoje i potpuno drugačiji stavovi nekolicine nevladinih organizacija, kao i pojedinih vanparalamentarnih partija. One govore o nužnosti suočavanja sa realnošću, a realnost je između ostalog i potreba da Kosovo bude nezavisno. Osam nevladinih organizacija okupljenih u grupi G8 tako navode da je nezavisnost Kosova izvesna, ali da zbog medijske blokade takav stav ne može da dopre u javnost, a ako se u tome i uspe pojedinci koji zastupaju takve stavove bivaju izloženi medijskoj satanizaciji.

Aktivisti nevladinih organizacija i podmlaci političkih partija koji su boravili na Kosovu kažu da je dijalog sa Albancima moguć, ali da dominantan stav u srpskoj politici onemogućava suočavanje sa realnim problemima, kaže Goran Bogunović iz Socijaldemokratske unije:

„I ja pravo da vam kažem sve više počinjem da verujem da Srbija nikada neće izaći iz tog začaranog kruga gde se uvek pronalazi neka tema, neka krupna nacionalna tema koja će sprečiti da se ovde počne pričati o realnim, svakodnevnim problemima. Dakle, uvek ćemo imati neku Crnu Goru, neko Kosovo, mislim da nije slučajno što se sada otvara i pitanje Vojvodine u ovoj ustavnoj raspravi“.

Problem Kosova nije samo status, već i sve ono što će se događati nakon njegovog rešavanja i na Kosovu i u Srbiji, ocenjuju nevladine organizacije. Lena Pelić, iz Komiteta pravnika za ljudska prava Kovin kaže da je velika greška što se o tome javno ne govori, jer je činjenica da će Kosovo sigurno dobiti nezavisnost:

„Ono što mene brine a ujedno je i drugi problem je ponašanje naših zvaničnika koji umesto da kreću ka tome da poboljšaju položaj Srba na Kosovu svojim stavovima, politikom, i svojim pregovorima onemogućavaju uspostavljanje normalnih međunacionalnih odnosa između Srba i Albanaca na Kosovu“.

Čedomir Jovanović, predsednik Liberalno-demokratske partije, primećuje da će status Kosova biti formalno definisan, ali da će problemi koji opterećuju Kosovo i Srbiju ostati nerešeni, a oni su umnogome slični, od nezaposlenosti, pa do nacionalizma, kriminala i korupcije:

„Ovo što nam se sada dešava više nema nikakve veze sa Kosovom, to ima kako da kažem isključivu funkciju dalje kosovizacije Srbije. Hajde da ne pričamo o uništenom obrazovanju, hajde da ne pričamo o uništenoj socijalnoj politici, da ne pričamo u uništenoj ekonomiji, hajde da ne pričamo o privatizaciji privatizacije, hajde da branimo Kosovo, u ime Kosova je sve dozvoljeno, i u ime Kosova su uloge podeljene: neko je patriota neko je izdajnik“.

Izabela Kisić, iz Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, za Radio Dojče Vele objašnjava zašto je važno da se u javnosti o Kosovu čuje i nešto drugačiji stav od onog zvaničnog:

„Mislim da je upravo važno zbog kosovskih Srba, da se njima objasni da postoji alternativa i da im se kaže šta je ta alternativa. Jer, pitanje je šta njih čeka u Srbiji recimo, ukoliko bi oni posle proglašenja statusa Kosova došli kao hrvatski Srbi došli u Srbiju da i oni tako dođu u Srbiju. Ja ne vidim da ih ovde čeka posao, verovatno ih čeka život u izbegličkim kampovima, mnogo veća neizvesnost nego da ostanu na Kosovu, i ono što bi moja poruka bila je da ti ljudi pokušaju da ostanu tamo pa ako ne vide svoju budućnost na Kosovu onda se mogu tražiti i druga rešenja“.