Nije lako biti genijalno dete
16. septembar 2007.
Testovi inteligencije su se pokazali kao važam instrument za dijagnostifikovanje natprosečne nadarensoti a sprovode ih i vrednuju psiholozi. O normalnoj, prosečnoj inteligenciji se govori kada koefcijnet na takvom jednom testu iznosi 100, a natprosečno inteligentnim smatra osoba s koeficijentom od 130 i više. Statistički gledano, samo oko 2 odsto dece jednog godišta važi kao natprosečno inteligentno. I mada, to tako ne izgleda na prvi pogled – biti visoko nadareno dete ne znači uvek prednost - kako za samo dete tako i za nejgove roditelje.
Kao i većina visoko nadarene dece i mala Ilka je još pre polsaka u školu znala da čita, piše i računa. Za roditelje je to u odredjenim trenutuku značilo dilemu - da li biti strpljiv ili Ilku ranije upisati u školu.Odluka je pala. Ilkina majka priča:
«Teško nam je palo jer je ona sa 5 i po godina jedna od najsitnijihu razredu, mada je duhovno na nivou deteta od 7 ili 8 godina. Druga mogućnost bila je da je ostavimo u zabavištu - medjutim ,tamo bi još godinu dana bila nedovoljno podsticana u razvoju.»
Ilikini roditelji će sigurno morati da donesu još mnogo takvih teških odluka. S obzirom da natprosečno nadarena deca u školu dolaze s velikim očekivanjima, često se vrlo brzo razočaraju.
Ako dete još pre polaska u školu tečno čita i poznaje carstvo brojeva, na času postaje dosadno- oseća se zanemarenim.
Zato se neki roditelji odlučuju za to da dete preskoči razred. Druga mogućnost je specijlana nastava za viskonadarenu decu.
Profesor Detlef Rost predaje Pedagošku i razvojnu psihologija, na Univerzitetu u Marburgu,i osnovač je i savetovališta za natprosečno nadarenu djecu.
On nije za izdvajanje natprosečne dece u posebena odljejnja
«Posebno prvih nekoliko godina , škola je važna za socijalizaciju. Natprosečno nadarena deca moraju da nauče da se ponašaju u društvu sa prosečno inteligentnom decom i suprotno. Prosečno nadarena deca moraju da nauče da se ponašaju u društvu sa visoko nadarenim vršanjiacima. Mora se naučiti i da kongnitivne spsobnosti, dakle inteligencija nije jedino merilo ljudske vrlednosti.»
Natprosečno nadarena deca pokazuju posebne sklonosti i pri izboru igara. Ema ima 4 godine. Već sa 18 meseci je počela da pokazuje intersovanje za društvene igre. S 3 godine je igrala Monopoly, igru koja je koncipirana za decu od 8 godina.
Emina mama ,Betina, kaže da njenoj ćerki nije uvek lako da nadje društvo za igru:
«Problem je u tome što ona u stvari uvek traži društvo odraslih. Jer, njene vršnjake ne interesuju iste igre, a starija deca ne vole da se igraju sa mnogo mladjima od sebe.»
Natprosečna ili visoka nadarenost se razaličito ispoljava - u oblasti jezika, sporta ili umetnosti. Natprosečne sposobnosti koje se zasnivaju na sposobnosti mišljenja – označavaju se kao kognitivna nadarenost. Roditelji dece koja su natprosečno kognitvno nadarena kažu da se nadarenost njihove dece često ne uzima u obzir, pogotovu kod dece u predškolskom uzrastu.
«Ima dece koja su dobri fudbaleri. Ta vrsta visoke nadarenosti je društveno priznata. Medjutim naše društvo ne priznaje kada dete sa 3 gdoine ume da čita. To je znak intelktulanne visoke nadarenosti. Ali ,kada Mocart svira violinu sa 3 godine – tu niko ne postavlja pitanje. Svi se dive i kažu – Vunderkind.»
Ne samo visoko nadarena deca, već i njihovi roditelji nailaze na nerazmevenje u privantom životu i medju prijateljima. Ponekad je reč i o zavisti.Prijateljstva se gube- a nova je teško steći:
«Teško je. Na primer dok se deca igraju u parku , roditelji me pitaju koliko godina ima moja ćerka. Kada im odgovorim, onda naravno upordjenu šta sve moje dete može u odnsou na njihovo i razgovor je vrlo brzo završen. Niko ne voli da mu dete zaostaje, svi su ponosni kada im dete nešto psoebno dobor radi.»
Roditelji natprosečno inteligentne dece ne retko se sukobljavaju sa ozbiljnim predrasudama. Standardni prigovor je onaj o preambicioznim roditeljima koji dete dresiraju da bi uvek bilo naprednije od drugih. Te predrasude dobro su poznate i Ilkinoj majci: «Ja radim i za uopšte nemam vremena za tako nešto.Ja podstičem svoju decu u razvoju jer oni to sami traže. Ako to ne činim postaju neuravnoteženi, slabo spavaju i nemirni su. Ako nemaju nešto im zaokuplja pažnju , onda ti se stalno motaju oko nogu.»