„Nismo mi kauboji, pa da samo ujašemo“

Postoje različiti opisi biološki relevantnih regiona na Zemlji za koje razne organizacije za zaštitu prirode smatraju da ih je izuzetno važno zaštiti. Svima je zajedničko to da prate žarišne tačke kada je reč o raznolikosti vrsta. Projektom Svetskog fonda za prirodu i njegovim izrazom „Globalnih 200“ obuhvaćeni su čitavi predeli.

DW: Šta za Svetski fond za prirodu znači pojam „Globalnih 200“?

Ginter Mitlaher: „Izraz 'Globalnih 200'obuhvata čitave ekološke sisteme. Radi se o prirodnim šumskim površinama, na primer Amazonu ili Borneu, radi se o koralnim grebenima u Tihom okeanu ili već negde drugde, ili o celokupnom području Madagaskara. Mi istražujemo da li ti predeli doprinose tome da se biološka raznolikost globalno održava. To naravno znači da ima i područja koja ne spadaju u tih 200. To opet naravno ne znači da tamo ne bi trebalo sprovoditi zaštita prirode. Uzmimo na primer tropske prašume. Tu živi 50 odsto svih svetskih vrsta. One su samo zbog toga već veoma važne. S druge strane, u Nemačkoj imate na primer endemske vrste, dakle vrste kojih ima samo tamo. Njih zaštititi je isto tako važno, ali one nemaju globalni prioritet.“

Kako će se štiti „Globalnih 200“?

„Akcije su u svim područjima slične. Radi se o tome da se stvore velika zaštitna područja, nacionalni parkovi. U to se ubraja i saradnja sa lokalnim stanovništvom. Jedan primer su Pigmeji u Kongu koji žive u šumi koju treba zaštiti i čiju okolinu treba očuvati. Branićemo se kad neko bude hteo da seče šume, da gradi rudnike ili se budu planirale naftne bušotine. Za šume koje se mogu intenzivnije koristiti, jer nisu akutno ugrožena područja, pokušavamo da uvedemo održivo šumarstvo.“

Kako uspevate da pridobijete vlade na saradnju?

„Naravno da bez vlada ne ide ništa. Nismo mi kauboji pa da samo ujašemo negde i nešto napravimo. Uvek postoje dogovori. Uvek se razlikuje to koliko sve traje, dok stvarno ne postanete aktivni. Kod nekih vlada, kao na primer u Brazilu, češće ćete naići na razumevanje jer i sama zemlja želi da sačuva svoje šume. U Africi, s druge strane, sa često nestabilnim vladama, nikad ne znate tačno koliko će dugo ta vlada uopšte ostati na vlasti. Kod nas je ovde uvek važno nemačko Ministarstvo spoljnih poslova, koje može da proceni ima li nemački angažman u pojedinom slučaju uopšte smisla.“

Kako možete da kontrolišete kako se odvija situacija u tih 200 regiona?

„Da bismo videli hoćemo li postići naš cilj, moraćemo da pričekamo deset godina. Problem je to što se uvek razmišlja kratkoročno. Kada gledam na stanovništvo, onda su kroz mere održavanja mogući i kratkoročni uspesi. Jedan primer je zaštita slonova u Africi. Tu smo vrlo intenzivno radili, trgovina slonovima zabranjena je, uveden je lovostaj, a populacija slonova ponovo je narasla. Ali trenutno postoji veliki problem pljačkaških pobunjeničkih grupa, koje ubijaju slonove i izvoze slonovaču u Kinu.“

U kojem području sveta su ljudi najozbiljnije svesni svoje odgovornosti?

„Evropske zemlje su danas toga veoma svesne, Brazil i Indija takođe. Te zemlje uočavaju da nešto moraju da preduzmu, jer osećaju posledice. Po pravilu se uvek prvo radi o tomu da privredi ide bolje, sve ostalo je u početku od sekundarnog značaja. Moramo da naučimo da sami sebe ograničavamo. Trenutno živimo na račun planete, trošimo, globalno gledano, jedan i po više od onog što Zemlja može da nam ponudi. Kako se to nazvalo u bankovnoj krizi? Sistemski relevantno! Sistemski relevantne banke su se spasavale. Rekao bih da su 'Globalnih 200' naši sistemski relevantni regioni, koji su nam potrebni da bismo održali život.“

Ako pogledamo u budućnost, recimo u 2050, šta možemo da očekujemo?

„Godine 2050. smo mi u Europi naš globalni ekološki otisak smanjili za 50 odsto, ako smo bili dobri. Do tada smo sačuvali najvažnije ekološke regione, a postoje, kao i do tada, veliki regioni koji se razvijaju prirodnim putem i u kojima žive i ljudi. Hoćemo li na primer još imati tigrove, to ne mogu da kažem. Vrste se i dalje istrebljuju. Loše bi bilo kad bismo nastavili tačno ovako kako smo do sada radili.“

Intervju: Klaus Esterlus / Snježana Kobešćak
Odgovorni urednik: Ivan Đerković