„Nova Germanija“ – kolonija „čiste“ rase

Filozof Fridrih Niče, da je mogao, za svoju bi sestru Elizabet izabrao bi nekog drugog. Ali njen izbor je 1885. godine pao na doktora Bernharda Festera, učitelja u jednoj berlinskoj gimnaziji. S obzirom na njegova antisemitska gledišta, Fester je, nakon jednog skandala povezanog s tim, bio izbačen iz službe. Nakon toga, on je zajedno s Elizabet 1886. godine napustio Nemačku i preselio se u Paragvaj. Tamo je, zajedno sa još 14 porodica, osnovao prvu, privatnu koloniju. Njegov je cilj bio da „omogući arijevskoj rasi preživljavanje“.

„Kolonija čiste rase“

„Ovde čovek ponovno može da se stopi sa prirodom. Ovde možemo da ozdravimo, zahvaljujući prekidu veza sa civilizacijom i njenim štetnim uticajem“, zapisao je Fester po dolasku u Paragvaj. Jedan od najvažnijih aspekata njegove ideologije bio je i izolovanje od svega što ima bilo kakve veze sa Jevrejima. Samim tim, prema njegovom mišljenju, jedno „čisto, rasno društvo“ moguće je osnovati samo daleko van Nemačke. U njegov svetonazor, kao i onaj njegove supruge, spadale su i mnoge socijalističke ideje, kao i vegetarijanstvo.

Vlasti u ondašnjem Paragvaju, bračnom paru Fester izrazile su punu dobrodošlicu. Zemlja se tada nalazila u katastrofalnom stanju. Naime, nakon rata sa Brazilom, Urugvajem i Argentinom, Paragvaj 1870. godine nije izgubio samo pola svoje teritorije, već i nešto mnogo gore – više od 80 odsto muškaraca. Nije zato čudo što su useljenici poput Festera bili primljeni široko raširenih ruku.

„Nova Germanija“ (Nueva Germania) osnovana je 1887. godine, kao prva privatna kolonija u Paragvaju. Tu su smeli da se naseljavaju samo i isključivo Nemci. Vlada Paragvaja koloniji je na raspolaganje dala više od 20.000 hektara zemlje, na području oko 90 kilometara južno od grada Konsepsion (Concepcion). Život u toj koloniji prvih meseci i godina bio je izuzetno naporan i težak. Doseljenici su se borili i sa raznim zaraznim bolestima i virusima svih vrsta koji nisu napadali samo njih, već i sve ono što su pokušavali da uzgajaju. Istovremeno, rasista Fester pokušavao je svim silama da i drugim doseljenicima nametne i svoje stavove. Još tokom putovanja na brodu do Paragvaja, držao im je predavanja koja su krasili naslovi tipa: „Pročišćenje i ponovno rođenje ljudske rase“ ili „Spasavanje ljudske kulture“.

Od Ničea – ni jedna para

Vlada Paragvaja je, kada je sa Festerom sklapala ugovor, unela je u njega jednu posebnu klauzulu, odnosno, paragraf. Prema njemu, Fester je morao da tokom prve dve godine u koloniju dovede 140 nemačkih porodica, u protivnom će mu biti oduzeta zemlja. Drugim rečima, Fester je u Nemačkoj morao da pravi prave reklamne kampanje kako bi privukao nove stanovnike, kao i da pokuša da pridobije što veći broj donatora za svoju novu domovinu.

Njegov šurak, Fridrih Niče, koji je iz dubine duše odbijao antisemitizam, nikada mu nije dao ni jednu paru. Kako bi ga ipak pridobili na svoju stranu, njegova sestra Elizabet pokušala je da ga odobrovolji predlogom da će u koloniji dobiti svoje sopstveno područje koje će ime dobiti po njemu – „Fridrihshajn“ (Fridrihova zemlja). Ali Niče je i to odbio odgovorivši da bi bolje bilo da to isto područje nazove prema sebi samoj – „Lamaland“ (Zemlja lama).

No, čak i da je nekim slučajem investirao u „Novu Germaniju“, Niče bi izgubio sve što je uložio. Kolonija je, naime, već nakon dve godine, propala. Dok je bračni par živeo u luksuzu, ostali „kolonizatori“ jedva su sastavljali kraj s krajem. Elisabet je čak, kada je pričala o koloniji, govorila da je to njihova „grofovija“. Bernhard Fester se vremenom sve više okretao svojoj strasti – alkoholu, a kada se 1889. godine u javnost objavljeni napisi vezani za njega, oduzeo je sebi život.

Ipak, „Nova Germanija“ živela je i dalje, čak i nakon što se Elizabet vratila u Nemačku. I dan danas na tom području žive potomci prvih „kolonizatora“, Nemaca koje je Fester želeo da „presadi“ u paragvajsku džunglu. Oni danas više nisu „čisti Nemci“, pomešali su se sa stanovništvom koje je tamo oduvek živelo. Drugim rečima, rasna propaganda Ničeovog zeta u Paragvaju očigledno ipak nije naišla na plodno tlo

Autori: Mark fon Lipke-Švarc / Željka Telišman
Odgovorni urednik: Ivan Đerković