O Endiju Vorholu i danas svi govore!

Kempel, Koka-kola, Brilo i mnogi drugi brendovi bili su ključni lajtmotivi poparta, naročito Endija Vorhola koji je bio više od slikara i dizajnera.

Endi je uvek delovao nesigurno i sramežljivo. U kontaktu sa novinarima nije bio preterano pričljiv. Svi intervjui i pitanju su vrlo često za odgovore dobijali “da”, “ne” a povremeno i kratku misao “nisam o tome razmišljao”. Endi Vorhol je jednostavno voleo nejasnoću što se moglo uočiti i u njegovoj biografiji, počev od godine rođenja.

Ponekad bi 1930. godinu navodio za godinu rođenja, a povremeno i 1933. Pravo im mu je zapravo Andrej Vorhola. Bio je dete slovačkih doseljenika. Rođen je ipak 6. avgusta 1928. u Pitsburgu u Pensilvaniji. Godine 1981., kada je već imao 53 godine sebe je često nazivao starim: “Star sam, zovu me deda, zaista.”

Endi je bio izuzetno omiljen

Koga je nazivao dedom nije baš najjasnije. Možda je mislio na njujoršku scenu čija je ikona uostalom i bio. Mnogi su ga rado prisvajali.

„Mogao si da odeš u bilo koju galeriju, na bilo koji događaj, ako je Endi bio tamo onda je zaista bilo odlično”, priča fotograf iz Njujorka Kristof fon Hoenberg.

Endi Vorhol je isprva dizajnirao izloge, bio je grafičar. Međutim zaštitni znak 60tih prešao je u slikare i filmske stvaraoce. Nosio je srebrnu periku, naočare i na sebi imao šminku koja bi prikrivala dermatološke probleme, tačnije prigmentski poremećaj.

Čega god se Endi dohvatio - postalo je kult!

Konzerve, flaše, novčanice - drugim rečima, Vorholu je pošlo za rukom ono što nikome do tada nije, da mnoge stvari iz svakodnevnog života smesti direktno u muzej.

O svojim delima nije mnogo govorio. Na pitanje šta bi zapravo mogao biti recept za dobre portrete poput Merilin Monro, Mao Ce Tunga i drugih, usledio bio kratak odgovor: “Ma ja se samo trudim da ljudi izgledaju dobro.”

Umetnički direktor njujorške galerije Ronald Feldman tvrdi inače da su banalnost i uzvišenost Vorhola doveli u ravnotežu. Ronald priča da je centar Vorholovog sveta bio atelje „Fabrika“ (Factory). Među brojnim umetnicima koji su u Endijev atelje rado navraćali bila je i čuvena američka feministkinja Valeri Solanas koja ga je 1968. godine sa više hitaca teško ranila.

Njegova dela i danas veoma popularna

Endi je i pored toga ostao prilično ciničan u svom odnosu prema smrti. Preminuo je 22. februara 1987. godine. Njegova dela ostala su međutim podjednako popularna kao i pre pedeset godina.

Pokojni Roj Lihtenštajn, inače Endijev „suparnik“ je 1997. godine jednom prilikom izjavio:

„Ako je on sada negde gore, mislim da će uživati o tome, što o njemu i danas svi govore”.