O čemu se radi

Kada sam u oktobru 1994. došla u Berlin, upravo sam bila diplomirala na univerzitetu u Tirani: Sanjajući o tome da budem intelektualaka na nemačkom govornom području, slutila sam doduše da ću radi toga morati umnogome da se transforišem, međutim, nisam mogla ni da sanjam koliki će to biti kulturni šok.

Prvo: hladnoća. Na Sredozemlju je još bilo kasno leto, u Berlinu - mraz. Bio je to poslovični skok u hladnu vodu ili bolje, u hladan vazduh u Berlinu. To je Istočni vetar, rekoše mi odmah, onaj kojim se ne šire mirisi ni boje i koji ograničava smisao za modu. Jer, njemu možete prkositi samo u debelim jaknama, šalovima, kapama i džemperima - i kaljevim pećima i podrumima punim uglja, u zgradama čije fasade su još pune rupa od metaka iz poslednjeg rata.

Ali, u Berlinu je bilo nečega zbog čega sam bila spremna da prihvatim hladnoću sa svim njenim manifestacijama. Prvi put u životu, mogla sam slobodno da se krećem po gradu i kad se smrači. Na ulici se zamnom niko nije okretao, niko me nije spopadao. Nije bilo dobacivanja, onih svlačećih pogleda, nikakvih pretnji i pipanja nepoznatih muškaraca. Usred noći u podzemnoj železnici, ili na biciklu kroz park Tirgarten  - osećala sam se sigurno. Muškarci na vlasti - službenici, policajci, profesori - nisu mi ulivali strah. I niko nije širio preteće glasine o mojoj "časti" i "moralu". Više nisam bila samo lutajući objekat muške požude! Čudno. Upravo suprotno od onoga što mi je osamdesdetih i devedesetih godina bilo poznato u izolovanoj, komunističkoj i post-komunističkoj Albaniji. Mlade žene poput mene, imale su mira samo u svoja četiri zida i u uskom krugu prijatelja.

Život pod zaštitnim oklopom

Devojčice su odmalena naučile da raspložu potrebnim "instrumentima" kako bi opstale u tom krajnje neprijateljskom okruženju: neupadljiva odeća, sumoran izraz lica, agresivan odbojan pogled, večito laviranje i izbegavanje, emocionalna manipulacija, licemerje, nikada nemoj da kažeš šta misliš, nikada ne otkrivaj intimno, uvek odlučno negiraj bilo kakvu optužbu. To je bio jedini način kakvog-takvog opstanka u nemilosrdnoj, fizički i psihički apsolutnoj dominaciji Muškog, inače poznatog kao patrijarhat. Bio je to neprestani, iscrpljujući rat između muškaraca i žena. U takvim okolnostima može se ostvariti samo delić kreativnog potencijala. Bilo je opasno, depresivno, bilo je vrlo ružno i vrlo dosadno.

Bile su potrebne godine dok nisam mogla da verujem slobodi u Nemačkoj, dok nisam polako počela da odbacujem svoje sofisticirane instrumente i bila u stanju da razvijem opušten, iskren, normalan odnos prema muškarcima... Dok nisam shvatila da u ovoj zemlji mlada žena, da bi napredovala, ne mora da ima "telohranitelje": poznatog oca, uticajnog muža, posesivnog zaštitničkog ujaka, snažnu braću ili nekog takvog - već da su joj potrebne samo njene kritičke sposobnosti, emocionalna inteligencija i moralna hrabrost. Jer, borba se ovde vodi jezikom i znanjem, a ne pesnicama.

Najbolji od svih svetova

Za nas žene, ovaj ovde je najbolji od svih svetova. A društvo u kojem se žene osećaju prijatno i u kojem mogu slobodno da se kreću, dobro je za sve. Razlog zbog kojeg je Zapad kao magnet za toliko mnogo, posebno mladih ljudi iz patrijarhalnih društava, uvek je isti: sloboda žena i uvažavanje Ženskog.

Životna smelost žena ulepšava svet, čini ga uzbudljivim, blistavim, veselim mestom - genijalnost, marljivost, hrabrost, mera i osećaj za takt, lakoća i uteha, mudrost, odanost i savesnost svih sestara, majki, prijateljica. Afrodite, Atine, Amazonke, Marije i Magdalene: Sve one ovde mogu da budu ono što jesu, mogu da se ostvare, da daju sve od sebe, mogu da žive smislene, ispunjene živote.

U poslednje vreme, dok slušam o sve češćim napadima na mlade žene, srce mi krvari. Jer, ja vrlo dobro znam kakva opasnost preti kada se žene nađu pod pritiskom i kada su primorane da se zaštite oklopom. Takav život više nije vredan življenja. Ne samo za žene, nego za sve članove društva.

Kako da štitimo slobodu žena? To će biti veoma važno pitanje u narednim godinama, za politiku i društvo u celini. Društvo koje nije u stanju ili ne želi, da svoju meku silu brani - ako je to neophodno -  i tvrdom silom, osuđeno je na kulturnu propast. Naše bake su bile na barikadama. Ja sam svakog tretnutka spremna da učinim to isto. Radi se o jednoj od glavnih civilizacijskih tekovina Zapada.

Albanska književnica Anila Vilms od 1994. živi u Berlinu. 2012. je izašao njen prvi roman na nemačkom: "Albansko ulje ili ubistvo na ulicama Severa".