Obama uklonio sumnje

Američki predsednici postaju patetični kada najavljuju nove ratove ili vojne sukobe. Oni tada izlažu zašto je borba neophodna, zašto će oni na kraju da pobede i zašto Amerika mora da ih vodi. Taj model je u svom govoru u Beloj kući sledio i predsednik Obama. On je opisao zločine terorističke grupe „Islamska država“ (IS). Skicirao je svoj plan kako da uz pomoć Iraka, Kurda, Slobodne sirijske armije kao i više saveznika pobedi islamiste. Obama je rekao da je emocionalan zato što je samo Amerika u stanju predvoditi koaliciju protiv IS.

Dobar i jasan govor

Obama je jasno rekao kakva je razlika između akcije protiv „Islamske države“ i ratova u Avganistanu i Iraku: u ovoj akciji neće biti američkih borbenih trupa. Ali, Obama je predstojeće „uništavanje“ IS uporedio sa američkim operacijama u Jemenu i Somaliji. U Somaliji i dalje vlada haos. U Jemenu se međusobno bore različite grupe. Al-Kaidine grupe našle su utočište u toj zemlji bez funkcionalne vlade. Kada bi pobeda nad IS, kako god je definisali, završila kao druga Somalija ili Jemen – to bi bila katastrofa.

Kraj drugačiji od planiranog

Obama je naveo i rizike koje sa sobom nosi borba protiv „Islamske države“. Ali samo marginalno. Na brzinu sastavljena koalicija protiv terorista je sve drugo samo ne stabilna. Američki predsednik istakao je da Irak ima novu vladu. Međutim, razlike između sunita i šiita i dalje su velike. Iračka vlada još uvek nema ministra odbrane. Kurdi trenutno sarađuju sa Bagdadom. Međutim, na kraju ipak žele svoju nezavisnost i sopstvenu državu. Obama je dao i ulepšanu sliku o obuci Slobodne sirijske armije u Saudijskoj Arabiji. Ali, ko zna da li bi ti borci opstali na bojnom polju protiv trupa „Islamske države“ koje se većim delom sastoje od profesionalnih iračkh vojnika. Obama ne bi bio prvi američki predsednik koji sa puno optimizma ulazi u rat i koji kasnije otkriva da se sve završilo sasvim drugačije od očekivanog.

Cilj je postignut

Predsednik je svojim govorom želeo da rastera sumnje u njegovu volju za vodećom ulogom; sumnje u to da nema strategiju u borbi protiv „Islamske države“; sumnje u to da više ne veruje u posebnu američku ulogu u svetu; sumnje u to da je sposoban da bude jak vrhovni vođa koji donosi teške odluke. Sve mu je to uspelo.

Njegove reči imaće više težine ako ga u narednih nekoliko dana podrži Kongres i odobri novac za predstojeće suočavanje sa islamistima. To tada ne bi bila samo nada američkog predsjednika već bi tako izgledala stvarna američka strategija koju podržava cela politička elita u zemlji.