Tradicija oproštajnih govora vraća nas u vreme prvog američkog predsednika Džordža Vašingtona. Takav govor je istovremeno i pogled unazad, na postignuto, i pogled u budućnost, na izazove s kojima se suočavaju zemlja i njeno novo rukovodstvo. Oproštajni govori većine predsednika nisu ušli u istoriju. Mnogi su bili hvalospevi o njima samima – poslednji govor kojim su se branili, objašnjavali zbog čega su tokom svog mandata odlučili da nešto urade tako kako su uradili, a ne drugačije. Izuzetak je bio govor predsednika Dvajta Ajzenhauera koji je upozorio na rastuću moć „vojno-industrijskih“ kompleksa.
A sada, jedan nadasve emocionalan, oproštajni govor Baraka Obame, koji je – na iznenađenje mnogih – bio veoma optimističan. Iznenađujući zbog toga što na mnogim političkim poljima teško da može da bude više razlika u mišljenju nego što se razlikuje njegovo od mišljenja njegovog naslednika Donalda Trampa – a koji je pak najavio da želi mnogo toga što je Obama postigao u poslednjih osam godina mandata – da poništi. Kakva tragdeija: Obamino političko nasleđe zavisi od toga koliko do toga drži Tramp.
Predsednik bez skandala
Obama to zna i ne želi da dozvoli da ga neko razuveri. Njegova vera u Amerikance, njihove vrednosti, vera u ustav njegove zemlje, deluje nesalomljivo. Američka demokratija je u opasnosti samo ako je Amerikanci uzmu zdravo za gotovo, rekao je Obama u Čikagu, gradu u kojem je počeo svoju političku karijeru koja ga je i uvela u Belu kuću. On je, kao neki mladi senator, pozvao svoje zemljake da se angažuju na društvenom i političkom planu, da ne padaju u cinizam i da ne dozvole da ih protivudarci obeshrabre.
To govori jedan besprekorni državnik koji zrači čašću, čiji predsednički mandat nije imao ni dašak skandala. Kakva razlika u odnosu na Trampa koji je punio naslovne stranice blamažom, napadima i budalaštinama, a da još nije ni postao predsednik. Dok je Obama u Čikagu apelovao na svoje sunarodnike da veruju u ideale, američke tajne službe informisale su političku elitu u Vašingtonu da ruske tajne službe poseduju kompromitujući materijal o Trampu. Kakva simbolika! Teško da postoji neverovatniji način da se predstavi razlika.
Obama može da bude ponosan
Dodatak: Obama je tašt. U svom oproštajnom govoru izlistao je i dostignuća za vreme svog mandata: spasavanje privrede 2009, nisku stopu nezaposlenosti, „Obamaker“, kažnjavanje Bin Ladena, novu klimatsku politiku, dogovor sa Iranom i nove veze s Kubom. Zbog čega to da ne pomene? Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što Republikanci nisu časili ni časa da tom predsedniku zagorčaju život. Amerika, činjenica, stoji bolje nego pre osam godina, a Obama ima razloga da bude ponosan na ono što je postigao.
Doduše, očekivanja od tog predsednika su u početku bila nerealna. Jaz između bogatih i siromašnih i dalje je veoma veliki. Američki problemi sa rasizmom nisu nestali samo zato što se u Belu kuću uselio Afroamerikanac. Obama nikada nije želeo da njegov mandat bude obeležen bojom njegove kože. Za promene je potrebno vreme, rekao je Obama, koji je u većem delu svog govora zvučao kao na početku svog mandata. Zvučao je kao neko kome obrazovanje i šanse za napredak siromašnih i useljenika leže na srcu, isto kao i zdravstveno osiguranje za sve ili ista prava za manjine.
Obama je još u Beloj kući, ali uprkos tome, mnogim Amerikancima već sad nedostaje.