Obožavali ga ili ne, Džekson je bio jedinstven

Danas, u vreme kada se muzika sve više kupuje preko interneta svetska muzička zajednica je rascepkana i nepregledna. Njegovo lascivno njihanje u kukovima kopirano je od Aljaske do mongolske pustinje, njegovi reklamni spotovi za Pepsi kolu bili su kult čak i u komunističkoj Rusiji. Otkrio je jezik muzike, plesa i forme koji je izazivao oduševljenje bez obzira na političke, verske ili generacijske razlike.

U Pragu ga je videlo 350 hiljada ljudi – šta je 250 hiljada učesnika Vudstoka 1969. prema tome? Prodao je najviše albuma, 750 miliona, naplaćivao najveće honorare, tehnički na bini pokazao do tada neviđeno. Pomama se nastavlja – milion 600 hiljada obožavalaca prijavilo se za 17 hiljada ulaznica za komemorativnu svečanost, više od milijarde ljudi pratilo je preko televiziji „svetsku sahranu“ Majkla Džeksona. Pucnji na Kenedija, spuštanje na Mesec – događaji iz kamenog doba medija.

I tu je onda i lična tragedija uspeha – njegov uspon i pad su materijal od koga književnici i reditelji prave svoja dela. Fikciju, a Majkl Džekson je živeo fikciju. Na kraju je bio sve i ništa: crn i beo. Muškarac, ali nejasnog seksualnosti. Odrastao, ali i dete. Cena metamorfoze bila mu je bukvalno upisana na licu – crni Majkl Džekson hteo je da bude belji od belaca, u drugoj polovini njegovog kratkog života njegovo telo bilo je laboratorija umetnika plastične hirurgije. Nos, kosa, koža – ništa nije ostalo u prvobitnom stanju, đavolski pokušaj da se bude drugačiji.

Za generaciju tridesetogodišnjaka do pedesetpetogodišnjaka od Ankoridža do Šangaja njegova smrt je povod za nostalgičan pogled na sopstvenu prošlost. Čovek nije morao biti njegov obožavalac, ali Majkl Džekson ostaje simbol osamdesetih i devedesetih godina.

autor: V. Vagener, N. Briski

odg. urednik: N. Jakovljević