Obračun sa menadžerskim milionima

„Reći ću samo: Kina, Kina, Kina“ – tom rečenicom, koja se pripisuje bivšem nemačkom kancelaru Kurtu Georgu Kizingeru, počinje komentar Vestfalenposta o važnosti stranih tržišta, posebno kada je u pitanju automobilska industrija. „Zbog te rečenice, Kizinger je šezdesetih godina ismevan – neopravdano, kako vidimo danas“, piše list, navodeći da se Kina u Evropi percipira, manje kao ekonomska pretnja, a više kao velika šansa. „Kina je, poput Indije ili Rusije, gigantsko tržište sa rastućom potražnjom potrošačkih dobara „Made in Germany“. Pre svega – automobila. Oni su statusni simbol ambicioznog novog srednjeg sloja u Aziji i, naravno, onih koji su neznanim putevima ekspresno došli do bogatstva“. Vestfalenpost tvrdi da se „budućnost nemačkih proizvođača automobila odlučuje u inostranstvu“, a Azija nudi ono što se u Evropi već dugo ne dešava – rastuće tržište.

Sve gore navedeno posebno se odnosi na Folksvagen – firmu koja pravi „narodna vozila“ što posebno može odgovarati narodu u Narodnoj Republici. Po svemu sudeći, u prodoru na kinesko tržište taj koncern i dalje će voditi Martin Vinterkorn, briljantni menadžer koji ni u 66. godini, kako piše Noje osnabriker cajtung, „ne pokazuje da je umoran od posla“. U njegovom mandatu Folksvagen je počeo da pravi tri miliona vozila godišnje, ima ukupno 100.000 radnika koji su svog poslodavca ocenili najboljim u Nemačkoj. „Ipak, stalna politička rasprava o Vinterkornovoj zaradi pokazuje da ni ovaj čovek nije nedodirljiv“, piše list. Recimo 2011. je Vinterkorn prihodovao 17,5 miliona evra što je mnogima trn u oku. Drugi, opet, objašnjavaju da je svojim odlukama doneo koncernu milijarde te da zaslužuje svaku paru. U Noje osnabriker cajtungu kažu da ogromne svote Vinterkorn treba da dobije tek kad se povuče – ako do tada uspešno vodi firmu. „Jer iskušenja pred koncernom su velika, a lični rizik koji nosi Vinterkornova funkcija srazmerno je mali.“

Plata od 15 miliona godišnje

Noje vestfeliše piše o planovima vlade Angele Merkel da malo zauzda ogromne zarade menadžera. Uskoro bi Upravni odbori mogli da se nađu u obavezi da do tančina objave zarade svojih menadžera, kao i da izdatke mora da potvrdi generalna skupština akcionara. „Tako bi trebalo da se otežaju zakulisni dogovori“, piše list, ali to ne znači da će se zarade zaista i smanjiti. Doduše, zbog opšte debate o socijalnim razlikama, možda će akcionari dva puta razmisliti pre nego što dignu ruku za platu od 15 miliona evra godišnje. „Pitanje je da li se može postići više od toga. Političari koji žele da urade nešto za pravdu i jednakost, trebalo bi da se drže svog najjačeg oružja – poreza. U Nemačkoj najveća moguća poreska stopa iznosi 45 odsto. Ima tu još prostora za povećanje“, piše list.

VAC upozorava da se vodećim ljudima često, osim astronomskih plata, odmah obezbeđuju i masni prihodi u penzionerskim danima. „Menadžeri firmi iz indeksa DAX često se jednim potpisom obezbede za ceo život. Radi se o milionskim penzijama, koje teško mogu da se pravdaju. Ne može se razumeti kako nadzorni odbori dozvoljavaju toliko trošenje u budućnosti. A posebno nervira činjenica da šefovi koncerna često već od 60. godine imaju pravo na bezbrižnu penziju. Kako će onda vodeći ljudi nemačke privrede objasniti građanima zašto se zalažu za produžetak radnog veka!?“

Pripremio: Nemanja Rujević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković