Od Kolove curice do gvozdene dame

Put Angele Merkel na vrh nemačke, ali i svetske, političke scene počeo je manje-više slučajno. Još 1989. godine, u vreme velikih političkih promena na istoku Evrope, Merkelova je još uvek mlada fizičarka iz Istočne Nemačke, zainteresovana za dešavanja u društvu, ali politički ne posebno angažirana.

U to vreme ona ima kontakte s jednom hrišćanskom opozicionom grupom u Istočnom Berlinu i kada ova sa Zapada dobija računar na poklon, 34-godišnja Merkelova je jedina koja zna da radi na njemu. To je vreme raspada starih struktura nekadašnjeg DDR-a i nastanka novih, na političkoj sceni se pojavljuju mnoga nova, nepotrošena, lica, među njima i Angela Merkel.

Ubrzo posle pada komunističke vlasti, Merkelova postaje portparolka prvog istočnonemačkog predsednika Vlade izabranog na slobodnim izborima, a zatim i članica Hriščansko-demokratske unije (CDU) – nakon što se njena opoziciona grupa kolektivno priključila demohrišćanima.

„Kolova curica“, pomalo neugledna i sa „loncem“ od frizure

Strelovit uspon Angele Merkel počinje nakon prvih nemačkih opštih parlamentarnih izbora 1990. Upravo na svojoj funkciji trijumfalno potvrđeni kancelar Helmut Kol izvlači je poput zeca iz čarobnog šešira i iznenađenoj javnosti predstavlja kao prvu ministarku za porodicu i mlade u ujedinjenoj Nemačkoj.

U to vreme mnogi s podsmehom gledaju na mladu, neuglednu naučnicu sa istoka Nemačke, pomalo sramežljivog nastupa, bez političkog iskustva i političke harizme i s pomalo zastarelom frizurom. Čini se da je ni sam Kol ne uzima previše ozbiljno – on o njoj govori kao o „svojoj curici“ u Vladi.

Ta percepcija Angele Merkel u javnosti sasvim će se promijeniti 22. decembra 1999. godine. U to vreme je CDU, zajedno sa svojom bavarskom „sestrom“ CSU, paralizovan dvostrukim šokom: najpre je Helmut Kol, nakon šesnaestogodišnje vladavine, izgubio na izborima od socijaldemokrate Gerharda Šredera, a potom se našao na udaru, kako medija tako i pravosuđa, zbog odbijanja da kaže imena osoba koje su velikim dobrovoljnim prilozima finansirale stranku.

Na sledećoj strani:

Obračun „crne udovice“ s Kolom

Obračun „crne udovice“ s Kolom

Merkelova kao sekretarka Hrišćansko-demokratske unije piše otvoreno pismo članovima CDU u kojem ih poziva da odbace „stare vrednosti“, da se „emancipuju“ i „krenu sopstvenim putevima“. Bio je to početak njenog nezaustavljivog puta, kako na vrh piramide moći, tako i na vrh lista popularnosti među građanima.

Ubrzo nakon pisma, 10. aprila 2000, ona je na kongresu stranke s 95,9 odsto glasova izabrana za predsednicu, a uskoro dobija i novi nadimak: „crna udovica“. Razlog: koji god od brojnih muškaraca iz njenog okružja joj se isprečio na putu, bez obzira radilo se o starim vukovima poput sadašnjeg ministra finansija Volfganga Šojblea ili o mladim lavovima poput Fridriha Merca – vrlo brzo ih je u političkom nadmetanju nadvladala i gurnula na marginu.

Na vrhu

Mnogi i danas mudruju nad odgovorom na pitanje o tajni njenog uspjeha. Za jedne, njena najveća snaga leži u jednostavnosti njenog nastupa i načina govora: obični ljudi se s njom mogu identifikovati, veruju joj i podržavaju je, što je za većinu profesionalnih političara od karijere čini nedodirljivom. Drugi smatraju da je tajna uspeha Angele Merkel u njenoj neopterećenosti ideologijom.

Poučena iskustvom komunizma u Istočnoj Nemačkoj, Merkelova u problematičnim situacijama traži nekonvencionalna rešenja, ne ustežući se pritom ni od korišćenja retorike i ideja koje dolaze i iz drugih političkih tabora – bilo da se radi o socijaldemokratskom, bilo da je reč o zelenom.

Bilo kako bilo, danas (10.4.2010), na desetu godišnjicu preuzimanja vodeće funkcije u CDU te na početku svog drugog kancelarskog mandata, Angela Merkel je moćnija nego ikada ranije. Unutar stranke nema nikoga ko bi joj se suprotstavio, bilo otvoreno, bilo iza leđa. Na nemačkoj političkoj sceni ona je još uvek na samom vrhu popularnosti iako sadašnja koaliciona vlada uživa sve manji ugled. A na međunarodnoj sceni je poštuje čak i tako samouverena osoba kao što je francuski predsednik Nikola Sarkozi.

Jedini problem Angele Merkel: sa vrha na koji se popela jedini put koji postoji je onaj koji vodi prema dole.

Autor: Zoran Arbutina / Die Welt/ dpa

Odg. urednik: Nemanja Rujević