Od Nikolinog "malo mira" do Leninog "satelita"

Lena Majer-Landrut se ove nedelje pozicionirala, sa tri pesme, među prvih pet na nemačkoj top-listi. To još nikome nije uspelo, čak ni Bitlsima.

Napokon su se i evropski kritičari pozitivno oglasili o njoj. U engleskim kladionicama Lena važi za favorita u Oslu. I tako se nemačka evrovizijska zajednica raduje tom događaju na način koji liči na euforiju pred Svetsko prvenstvo u fudbalu, u kojem je, posle početnih nedoumica oko umeća, jasno da samo njihov tim može da pobedi.

Cela Nemačka je gotovo zaljubljena u neočekivano pevačko otkriće. Raste ubeđenje da i drugi ne mogu, a da je ne vole.

Kada krhka, nesumnjivo talentovana, pevačica sa slatkim licem, široko otvorenim i svetlucavim očima flertuje sa kamerom, gotovo je moguće čuti vrisak miliona ljudi.

Nevino i luckasto

Lena deluje kao nevinašce. U video-klipu za „Satelit“ – jednu pomalo trivijalnu pesmu, koji se međutim neopisivom brzinom ureže u mozak – ona se prikazuje kao živahno dete, a ne kao mlada žena.

Njeni plesni pokreti su spontani i neočekivani, kao kod malog deteta, koje je gotovo uhvaćeno u ritmu i koje se istom prepušta. Ali, i pored infantilnog šarma, ne postoji ni trunka aluzije na neku malu Lolitu. Lena potiče iz dobre kuće, ona je dobro dete, čisti i aseksualni ljubimac čitave porodice.

Ona očigledno veoma dobro zna da detinjasta naivnost ima dobru prođu kod publike pa to i koristi. Katkad prekida svoje izvođenje iritantnim momentima – iznenada pravi neočekivane gestikulacije ili neku čudnu mimiku koja se može nazvati „luckastom“.

Unuka diplomate

Ponekad se nasmeje podrugljivo, zatim opet sija, kao da je čitava sreća ovog sveta njena. Kao da publici govori: „Gledajte, ja obožavam što stojim ovde i što vas ponekad malo zadirkujem, jer ja sve ovo ne shvatam previše ozbiljno“.

Lena je idealizovana kontra-slika one nemoralne omladine, koja se tuče, pije ili puca oko sebe.

Ona nema nikakve veze sa onom omladinom koja potiče iz niže klase i koja se pojavljuje u emisiji „Nemačka traži super zvezdu“ kod Ditera Bolena. Tamo se takmiče bivši zatvorenici ili mladi ljudi koji imaju samoubilačke misli, koji svoj pokušaj da postanu zvezde prikazuju kao „borbu za poslednju šansu“.

Unuka jednog nemačkog diplomate je jedinica u dobro situiranoj porodici koja kaže da nema nikakve ambicije da postane pop-zvezda. Kada na jasno artikulisanom književnom nemačkom kaže da je njena pobeda „strava“ ili „gotivna“, onda to pomalo zvuči kao da je te mladalačke izraze naučila na časovima nemačkog jezika kada se učilo nešto o „jeziku ulice“.

Nemačka žudi za drugom pobedom

To što Nemačka šalje „dete, koje je bezazleno i čisto“ u Oslo, pomalo podseća na trenutak koji se desio pre 28 godina, kada je mlada Nikol sa pesmom „Malo mira“ donela jedinu evrovizijsku pobedu Nemačkoj.

Tada je, neposredno pre ere predsednika Helmuta Kola, Nemačka sitnim koracima krenula u osvajanje međunarodnog odobrenja, i to u „miroljubivom“ stilu sa pesmom u kojoj traže „malo mira“, kako ne bi ostavili utisak da opet sve žele odjednom.

Između Nikol i Lene je čitava epoha postmoderne i škola ironiziranja čak i onoga što je autentično. Lenom i njenom imitacijom engleskog akcenta, Nemci pokušavaju da kažu Evropi: „Možete slobodno da glasate za nas. Mi bismo samo malo da se igramo“.

zbs/nr/welt