Od poricanja zločina do razbijanja Beograda

U svetlu najnovijih nasilničkih ispada u Srbiji, nameće se pitanje koliko je poricanje zločina od strane elite u ovoj zemlji uzrok da se danas čitave grupe mladih zapravo poistovećuju sa zločincima, a neki od njih čak i sa nacizmom?

Prema novinskom piscu Teofilu Pančiću, nasilje u Srbiji je legitimisano pre više od 20 godina, a ono što danas gledamo je zapravo samo logična posledica svega što se dešavalo.

„Društvo u kome je nasilje legitimisano pre dobrih 20 i više godina, a da nikada suštinski u međuvremenu nije delegitimizovano, jeste zapravo društvo u kome su takve stvari ne samo moguće, nego je zapravo prosto neverovatno da svega toga nema još i mnogo više. Realno gledano, kako smo sejali u ovom društvu, mi zapravo još dobro i žanjemo”, kaže Pančić.

Neiskreno suočavanje s prošlosti

Svesno ili nesvesno, tek vladajuća elita i kroz nedavno usvojenu Deklaraciju o osudi zločina nad Srbima opet pokazuje da ne želi iskreno da uđe u proces suočavanja s prošlosti, smatra bivši državni sekretar u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava Marko Karadžić.

„Jedna ozbiljna zemlja, koja teži ka tome da promeni sistem vrednosti, da na iskren način osudi prošlost, morala je u takvu deklaraciju bar da stavi i osudu prema politici koju je sprovodio Slobodan Milošević, kako prema narodima i državama u regionu, tako i prema sopstvenom narodu.”

Karadžić za Dojče vele kaže da mladima u Srbiji nikada niko nije objasnio da je društvo u kome žive ne samo postratno, već i postgenocidno, iz čega proizlazi da se mladima neprestano nude pogrešni modeli.

„Problem jeste u tome što mi nemamo jasan stav prema prošlosti i prema zločinima koji su se dogodili, niti zajedno i sistematski gradimo sistem vrednosti, na kome možemo da podižemo mlade ljude koji bi od ove zemlje napravili nešto drugačije”, kaže Karadžić.

Mladost ne garantuje liberalne stavove

Teofil Pančić ocenjuje da nije dovoljno to što je neko mlad da bi bio liberalniji od svojih očeva ili dedova. „Jer ako on odrasta u kući u kojoj se veruje u tu vrstu zločina i u njegovu isplativost i legitimnost, ako on tako nešto čuje u svojoj ulici, ako on tako nešto čuje u školi, ako on to vidi na televiziji, ako on tu vrstu ‘misli’ razmenjuje sa sebi sličnima preko interneta – pa šta možemo očekivati nego da i on bude zagovornik nečega što evo u ovom našem srpskom slučaju zvuči kao formula ‘Nož, žica, Srebrenica’”, kaže Pančić.

Zbog toga, smatraju naši sagovornici, poređenje sa generacijom unuka u Nemačkoj posle Drugog svetskog rata, koja je svojim očevima i dedovima postavljala ključna pitanja o njihovoj ulozi tokom rata, na žalost za sada ne može da se prenese na slučaj Srbije. Naprosto zato što je u Nemačkoj generacija mladih počela da postavlja suštinska pitanja nakon 20 godina ozbiljnog rada s njima. Kako navode naši sagovornici, u Srbiji se na mladima ili ne radi, ili se, što je još gore, radi na veoma pogrešan način. Zbog čega smena generacija može da znači da dolaze još gori od nas. Naravno, ukoliko se ti mladi, što bi rekao književnik Laslo Vegel, na vreme ne odreknu svojih očeva.

Autor: Dinko Gruhonjić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković