Od prostituke do pokajnice

Prostitutka je večni autsajder. U literaturi je srećemo vrlo često, i to u različitim nijansama. Marija Magdalena je bila jedna od njih. Reč je o onoj ženi iz Novog zaveta koja je Isusu ljubila stopala i koja je opisana kao grešnica.

„Kada je grešnica koja je živela u gradu, saznala da je Isus bio u kući Farisejevoj, došla je s posudom od alabastera punom mirišljavog ulja i prišla mu otpozadi, plačući. Suze su padale njemu na stopala. Obrisala mu je stopala svojom kosom, ljubila ih i pomazala mirišljavim uljem.“

Isus joj oprašta grehe i ona se pokaje. Motiv pokajnice ima veliki odjek u književnosti.

Jedno je brak, a drugo hetera

Drugačije je bilo u antičkoj Grčkoj. Brak je bio čisto ekonomski savez i pored njega su postojale hetere, ljubavnice. Hetere su bile obrazovane žene. Sa muškarcem su imale odnos koji bi smo danas nazvali partnerskim - seksualno i emotivno. Ovu verziju prefinjene prostitutke nalazimo u delima Plautusa Menandrosa, oko trećeg veka pre naše ere.

U 18. veku Kristof Martin Viland, poseže za slikom grčkih Hetera. U romanima „Agaton“ (1766.) i „Aristip i neki njegovi savremenici“ (1801.), ženski likovi Danae i Lais savršeno predstavljaju užitke čulnog života. Katarzu pak doživljavaju kroz iskustvo „čiste“ ljubavi.

Johan Volfgang fon Gete kreira u svojoj baladi „Bog i Bajadera“ iz 1789. godine, vernu prostitutku, detinjasto naivnu kurvu dobrog srca. Bog, prerušen u mušteriju iskušava prostituku.

„Otišavši tamo,

do poslednjih kuća,

vidi to izgubljeno dete

namazanih obraza.

Zdravo devojko!

Hvala na časti!

Čekaj, evo me izlazim.

Ko si ti? - Bajadera,

a ovo je kuća ljubavi.“

Tokom noći Bog se pravi da je mrtav. Devojka pati i sprema se da se kao udovica svog ljubavnika, spali na lomači. Za to je kasnije božanski nagrađena.

Bruna istorija

Sasvim drugačija je Lucinda u istoimenom romanu iz 1799. Fridriha Šlegela. Lucinda voli Juliusa, ali iz čiste posesivnosti ne ostavlja ni jednog od ranijih ljubavnika. Kada Julius negoduje, ona po kratkom postupku izvršava samoubistvo. Prostitutka Marion Realno nastupa realno i bez iluzija u drami „Dantonova smrt“ Georga Bihnera iz 1835. U razgovoru sa Dantonom, ona kaže:

„Ali, ja sam postala kao more što proždire sve i duboko, sve dublje ga uvlači u sebe. Za mene je postojala samo jedna suprotnost, svi muškarci spojeni u jedno telo. Moja priroda je nekada bila takva, ko se može toga osloboditi?“

Krajem 19. veka, Teodor Fontane u romanu „Sesil“ posvećuje se jednoj zapostavljanoj temi: Bivša prostitutka Sesil primorana je da suočava se sa svojom prošlošću i kao poštena, udata žena. Jedini spas vidi u samoubistvu.

Gledano iz ugla književnosti, prostitucija je imala burnu istoriju. Od večite pokajnice do apsolutno dobrog bića, predobrog za ovaj svet.