Od radosti u Hrvatskoj nema ni traga

„Mladi, napustite Hrvatsku“, piše kredom na zidu zgrade nedaleko od centra Zagreba. To je poziv mladima da svoju budućnost potraže negde drugde jer njihova zemlja nema šta da im ponudi. Iako je Hrvatska već pet godina u dubokoj krizi, Brisel je ipak, u dokumentu na petnaest stranica, potvrdio spremnost za pristup te zemlje Evropskoj uniji. Tako se Hrvatska „vuče“ prema članstvu – uz suzdržanu radost.

Ostati ili otići?

Subota je i sija sunce. U dvorištu jedne zgrade postavljaju se stolovi na koje se izlažu stare knjige i polovna odjeća. Sve je spremno za mušterije: „Potreban nam je novac za našu kampanju. Zato organizujemo ovakve buvljake“, objašnjava Marko Gregović. Uskoro su lokalni izbori njegova građanska stranka „Za Grad“ želi da se popne na političku pozornicu.

„Ovde su mnogi apatični i apolitični. Nedostaje kultura protesta. Ljudi nisu navikli da se bore za svoja prava“, smatra Marko. „Oni će izaći na izbore, ali, u stvari, izbora nemaju. Naši političari su isti oni koji su bili na vlasti i pre 20 godina. Sada je zaista potrebna smena generacija.“

Markova stranka želi da podstakne ljude da sarađuju. Na internet-stranici stranke korisnici mogu da napišu svoje konkretne predloge. Preko interneta se glasa o tome koje ideje prvo treba realizovati – veliko čišćenje, čitanje u javnom prijevozu ili drugi mali projekti. Najaktivniji korisnici, i oni sa najboljim idejama, dospevaju na listu stranke kao kandidati.

Marko smatra da je takav oblik učestvovanja građana jedinstven u regionu. On je studirao u Norveškoj, Švedskoj i Engleskoj i tamo su mu sva vrata bila otvorena. Ipak, vratio se pre dve godine, na vrhuncu krize: „Nema smisla napustiti zemlju koja polako, ali sigurno propada. Svi moramo da se vratimo i potrudimo se za našu zemlju. Teško je, ali to je naša dužnost.“

Iako zvuči uverljivo, ni u njegovoj novoosnovanoj stranci ne misle svi baš tako. Njegova saradnica Marija pola godine uzaludno traži posao. Sada priprema dokumenta da napusti zemlju: „Mnogi od nas su se već pomirili sa ovim stanjem. Ali ja lično u pristupu Evropskoj uniji vidim priliku da pronađem posao u inostranstvu“, objašnjava Marija. Ostati ili otići – to je pitanje na koje svako mora da odgovori sam. S obzirom na gotovo 40 odsto nezaposlenih među mladima, odluka će, nakon pristupa EU, za mnoge od njih biti – odlazak na Zapad.

Poboljšanje nije na vidiku

Nedaleko od tog buvljaka je Dolac, pijaca u centru Zagreba. I ove subote je dobro posećen. Pod crvenim suncobranima su brda mandarina i jabuka. Hrvatska ima šta da ponudi – domaće voće i povrće veoma je traženo. Na jednom kraju su proizvodi od mleka. Višnja je rano došla iz svog sela, šezdesetak kilometara od Zagreba. Dva puta nedeljno na Dolcu prodaje svoj sir. Taj delikates košta 12 kuna – gotovo dva evra.

Dok smo razgovarali sa Višnjom, prošlo je mnogo mušterija, ali niko nije hteo nešto da kupi. „Samo od ove prodaje, moj muž i ja ne bismo mogli da živimo. On prima penziju, ali da bi se snašli, moramo još da prodajemo i guske, a osim toga prodajemo sve što raste u našoj bašti.“

Pristup Evropskoj uniji hrvatska poljoprivreda dočekala je nespremna. Od prvog jula prestaju trgovinske prednosti zone slobodne trgovine CEFTA prema drugim zemljama Balkana. Do sada je Hrvatska veliki deo svojih poljoprivrednih proizvoda izvozila u susedne zemlje, ali nakon pristupa za njih će morati da se plaća carina. Mnoge hrvatske agrarne kompanije svoju proizvodnju su zato već preselile u Bosnu i Hercegovinu.

Posledica toga je gubitak radnih mesta u Hrvatskoj i prihodi od poreza. Povrh toga tržište Hrvatske će se, pristupom Evropskoj uniji, otvoriti za proizvode iz čitave Unije. Tako žestoka konkurencija će domaće proizvođače izložiti ogromnom pritisku.

Toga je svesna i prodavačica sira: „Cene će još da padaju pa ću i ja morati manje da tražim za moj sir. U jednom trenutku to se više neće isplatiti“. Zato za Višnju pristup Evropskoj uniji ima i svoju negativnu stranu, a 1. jula ne nameravaju da slave. Zašto bi? Njoj i njenom mužu od toga neće biti bolje.

Dok je Hrvatska gradila brodove

Uvek boli kada se padne sa vrha. Još više kada se pogleda istini u oči. To je bolan proces koji Hrvatska mora da prođe ako želi da spasi svoju brodogradnju sa dugom tradicijom. To zna i Siniša Ostojić. Njegova strast su već odavno brodovi: 12 godina je radio u jednom od najvećih brodogradilišta u zemlji, onda još osam godina u prodaji u drugom poduzeću, a sada je već pet godina u Udruženju hrvatskih brodograditelja.

„Mi smo u osamdesetim, mereno po obimu proizvodnje, bili na trećem mestu u svetu, nakon Japana i Južne Koreje. Mi smo, da tako kažemo, bili broj jedan u Evropi. Ali onda je došao rat i sve je stalo. Danas smo na 14. ili 15. na svetu“, objašnjava Ostojić. Da bi taj tradicionalni sektor održala u životu, država je godinama subvencijama pokrivala gubitke. A to je mera koju je Brisel želeo da ukine pod hitno.

U postupku prijema u EU, brodogradilišta su morala da vrate državne subvencije. Jedina mogućnost da to učine bila je pronaći investitora za dotrajale pogone i privatizovati ih. Došlo je do otpuštanja hiljada radnika i zatvaranja pogona. Zato je za mnoge u tom sektoru Evropska unija otelotvorenje samog đavola.

Za Ostojića nije baš tako: „S jedne strane izgleda kao da je Evropska unija želela nešto da nam nametne, ali to je možda bila jedina mogućnost da naša brodogradnja opet postane efikasna i sposobna za tržište. U stvari, trebalo je sami da shvatimo da tako više ne može dalje da ide.“

Većina velikih brodogradilišta se već nalazi u postupku privatizacije. Nije bilo investitora iz inostranstva, ali našli su se hrvatski ulagači – i to donekle smiruje ionako napeto stanje. „Videćemo kako napreduje restrukturiranje u određenom roku od pet godina. Možda će domaći investitori taj proces sprovesti blaže nego što bi to učinili strani ulagači“, nada se Ostojić. Brodogradnja u Hrvatskoj je žilava, i uvek je nalazila put iz krize. Zato se i Ostojić nada da se krenulo pravim i neophodnim putem kojim se u tom sektoru mora ići.

Marko, Marija, Višnja i Ostojić – svako ima svoje viđenje budućnosti u velikoj evropskoj porodici. Koje će se nade ispuniti, a koji će se snovi raspasti – to će se videti tek kada se opet poseti Hrvatska, za godinu dana. Ali pre toga će se organizovati zvanična proslava prijema u Evropsku uniju – sa ili bez slavlja stanovništva.

Autori: Rajna Brojer / Anđelko Šubić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković