Odgovornost Libije

Da li je zaista okončana afera? Moglo bi se još ponešto razjasniti u vezi sa neizrečenim stvarima. Na primer, ko je saučesnik u pronalažanju rešenja ili odakle je stigao novac.

Ipak, hitnije je pitanje, kako svet, a pre svega EU ubuduće treba da pristupi ovakvim zemljama. “Niko nas neće ucenjivati”, često se čuje iz usta političara, kada je reč o otmicama u Avganistanu ili Iraku. Ali Nemačka je u slučaju Libije, dozvolila da je ucenjuju. Bitna razlika: Libija je, za razliku od Nemačke, bogata naftom i prirodnim gasom. Kako bi uz pomoć Libije zadovoljio sopstvenu potrebu za energentima, Zapad je, od Brisela do Vašingtona, spreman da zaboravi i oprosti. Po sebi dobre osobine, ali ne ako su povezane sa sebičnim interesima.

Libiji je omogućen povratak u Medjunarodnu zajednicu, a da Tripoli ništa bitnije nije promenio. Libija je platila odštetu za žrtve nesreće iznad Lokerbija i otkupninu za solobodjenje nemačkih talaca. Sve je to ovu severnoafričku zemlju ponovo učinilo prihvatljivom medju zapadnim prestonicama.

Medutim, to što Libija još uvek nije slobodna zemlja, čini se da nikog ne interesuje. U njoj se ne poštuju ljudska prava i sloboda mišljenja, pa zašto bi to trebalo da smeta u najnovijem slučaju Libije, kada je ignorisano i u mnogim drugim. Upravo suprotno: Libiji se pruža pomoć da bi prikrila sopstvenu nemarnost od svojih gradjana.

Novac koji je isplaćen porodicama dece zaražene HIV virusom, verovatno je dolazi više iz libijskog nego iz evropskog džepa. Ali sigurno da treba da odvrati pažnju od pitanja odgovornosti Libijske države. Trebalo bi razmisliti o posledicama takve politike. Sada se može radovati kraju afere. Pa bilo je i krajnje vreme.