Odvojiti zločine od naroda

„Htjela bih da poručim svim ženama u Srbiji da malo sagledaju istinu i da vide šta se u Bosni desilo. Mi ne osuđujemo sav narod, i sav narod nije kriv. Ali, moraju da se pronađu krivci i oni treba da budu uhapšeni. Tako mi je žao i majki iz Srbije koje su izgubile svoju djecu“, govori majka koja je izgubila svoje najbliže u stradanju Srebreničana 11. jula pre trinaest godina.

Negiranje zločina u srpskom društvu

Projekcijom video rada „Žene Srebrenice govore“ autorke Milice Tomić više nevladinih organizacija započelo je obeležavanje trinaeste godišnjice zločina u Srebrenici. Podseća se da ovo nije prvo obeležavanje ove vrste, i da pojedine NVO to čine od kako se zločin dogodio jula 1995. godine. Suština tog obeležavanja je da se ukaže na relativizaciju i negiranje tog zločina u srpskom društvu. Poruka svima onima koji se bave kalkulacijama i prebrojavanjem žrtava jeste da posete Memorijalni centar u Potočarima i da se na licu mesta uvere o razmerama tog zločina.

Aktivisti nevladinih organizacija iz Beograda i čitave Srbije upozoravaju da se društvo nedovoljno suočava sa tim problemom. Aleksandra Miletić, aktivistkinja Inicijative mladih, primećuje da je rezultat toga da mladi imaju pogrešnu sliku o bliskoj prošlosti.

„Moji vršnjaci nose slike ratnih zločinaca Mladića i Karadžića u svojim novčanicima pored slika naših najdražih i slave ih kao nacionalne junake i heroje“.

Srebrenica je simbol velikog stradanja

Pojedini učesnici obeležavanja, poput Jelene Mirkov iz Helsinškog odbora za ljudska prava, u vreme Srebrenice imali su 12 godina. Ona kaže da nakon saznanja o tome šta se dogodilo pokušava da mladim ljudima predoči istinu o tom događaju. Njoj u to vreme niko nije objasnio šta se dešava:

„Dok sam ja slavila rođendan svog brata, radovala se letnjem raspustu, moru i nekim lepim stvarima u svom životu, na samo 200-300 kilometara od mog rodnog grada počinjen je genocid“.

Mnogo je lakše da se pretvaramo da se ništa nije dogodilo, reči su glumice Mirjane Karanović. Srebrenica je za nju simbol velikog stradanja.

„Ja želim da živim u društvu u kojem ljudi neće biti tretirani kao objekti, kao nekakve cifre kojima se može manipulisati, i ja prosto pozivam ljude da ne dozvole da se manipuliše“.

Većina učesnika primećuje da u ispovestima porodica žrtava srpskih zločina u Srebrenici postoji jasna želja da se odvoje zločinci od čitavog naroda. Odgovornost države Srbije je stoga da utvrdi svaki zločin, i da se predaju lica sa poternica poput Karadžića i Mladića. Ono što se dogodilo ne može se popraviti, ali se ipak može nešto učiniti u ime budućnosti, poručuju aktivisti nevladinog sektora.