Okupacija u tri slike
18. avgust 2018.
Austrougarske trupe su se s mukom probijale kroz orijentalne sokake. Čardaci i krovovi su bili puškarnice. Čak su i žene sa kula i pendžera bacale kamenje i vrelo ulje na okupatore. Otpor se drobio na džepove, pa na pojedinačne tačke. Onda je sve prekrila tišina. Austrijska kruna je tog 19. avgusta 1878. bila gospodar Sarajeva. U pojedinim delovima zemlje borbe su trajale do oktobra. Ali sa padom Sarajeva Bosna i Hercegovina je postala austrougarski protektorat za koji je bila predviđena sudbina uzorne kolonije.
Grad je tada imao pedesetak hiljada stanovnika. U borbama za Sarajevo poginulo je oko 300 branilaca i 57 austrougarskih vojnika.
Okupaciji je prethodio Berlinski kongres na kojem je usledila revizija Sanstefanskog mira. Nezadovoljstvo velikih sila zbog ruske dominacije na Balkanu posle pobede Rusije u sukobu sa Osmanskim carstvom i stvaranja velike satelitske Bugarske džave koja je imala pristup sredozemlju dovelo je do napetosti koja se razrešila u Berlinu.
Na Berlinskom kongresu Bizmark je rekao da celi Balkan nije vredan zdravih kostiju jednog jedinog pomeranskog grenadira. Austrougarska je dobila mandat da okupira Bosnu i Hercegovinu ali i Sandžak kako bi se sprečilo ujedinjenje Srbije i Crne Gore.
Beč je mislio da će vojni ulazak u Bosnu biti šetnja uz zvuke duvačke kapele, kako je uoči pohoda rekao šef bečke diplomatije grof Đula Andraši. Cena je bila mnogo veća. U bosanskom pohodu ubijeno je oko hiljadu pripadnika habsburških trupa, četiri puta više ih je ranjeno. Gubici na bosanskoj strani nisu tako pedantno evidentirani.
Beč nije imao izbora, ako je želeo da ostane veliki igrač. Otkad je Pruska u svoju korist rešila pitanje primusa među nemačkim zemljama Austrougarska je pokušvala da spreči potencijalne pijemontističke ambicije Srbije te da za sebe obezbedi plen od konkursne mase Osmanlija u Evropi. Čak je sanjala o pripajanju svih južnoslovenskih zemalja habsburškoj kruni.
Geopolitička ekspanzija na jugoistok Beču je verovatno izgledala prirodno.
Nisu li hrvatski oficiri ugušili mađarsku revoluciju 1848? Nije li Josip Filipović umarširao u okupurano Sarajevo i od njega napravio austeougarski garnizonski grad? Nisu li u sukobima sa domicilnim muslimanima, ali u Hercegovini i sa pravoslavnim ustanicima, ginuli Hrvati iz Dalmacije, krajiški Srbi, Slovenci, sve verne sluge bečkog ćesara? Beču nisu bili potrebni Bizmarkovi grenadiri.
Dakle, slovenski živalj lojalan bečkoj kruni pomagao joj je da silom proširi svoj posed. Međutim Beč od samog početka ignoriše dve činjenice. Najbrojnija etnička grupa u Bosni i Hercegovini su tada Srbi (43 odsto). Oni su od 1876. bili u stalnom ustaničkom raspoloženju, čak su u Bosni formirali i svoju ustaničku vladu. Oni se bore za prisajedenjenje sa državama koje su zbacile osmansku vlast. Njih je Beč možda mogao pridobiti obećanjem zemljišne reforme. No to nije bilo na listi prioriteta Habzburga. Time su Srbi u Bosni i Hercegovini socijalni i nacionalni okvir za emancipaciju nužno videli skoro isključivo u ujedinjenju sa Srbijom i Crnom Gorom.
Sledeća po brojnosti grupacija bili su bosanskohercegovački muslimani, koji su sačinjavali 39 odsto stanovništva. Većina je sebe videla u reformisanom Osmanskom carstvu gde bi uživali neku vrstu autonomije. Automatsko potčinjavanje autohtonog muslimanskog stanovništva katoličkoj imperiji je bilo malo verovatno.
Samo 18 procenata stanovništva u zemlji su se izjašnjavali kao katolici - bosanskohercegovački Hrvati su pozdravili dolazak katoličkog cara. Okupacija je za njih bila oslobođenje. Ali ne zadugo. Mađarizacija koju je prema Hrvatima sprovodila Pešta stvorila je tokom narednih decenija antimonarhistički refleks.
Zato gola sila Austrougarskoj nije mogla doneti trajniju lojalnost. Ispalo je, gledano u istorijskom retrovizoru, da je Austrougarska okupacijom zemlje 1878, pa aneksijom 1908. progutala plen koji joj je zastao u grlu i na kraju joj je hicima srpskog atentatora Gavrila Principa, i svime što je proisteklo iz toga, došao glave.
Današnji pogledi na okupaciju Bosne i Hercegovine nisu lišeni kontroverzi. Ukoliko je narator pobornik hrvatske ili austrijske škole isticaće civilizacijski napredak bosanskohercegovačkog protektorata, škole, puteve, pruge, evropeizaciju orijentalnog urbanog prostora.
Bošnjački narator će imati uglavnom ambivalentan stav. Bolna cezura – odvajanje od muslimanskog carstva – bila je nadoknađena čuvanjem begovskih privilegija i počecima nacionalnog osvešćenja Bošnjaka. "Evropski muslimani" su nastali na mestu sudara orijentalne despotije i katoličke monarhije. Prvobitni oružani otpor okupatoru čuvenog vođe muslimanskih ustanika Hadži Loje pretvorio se tokom decenija u lojalnost novom sultanu koji je rezidirao u Beču.
Bosna postaje "kulturta raskršća“. Pritom je Austrougarska na početku porilično trapava. Glavnu upravnu zgradu Vijećnicu gradi u pseudomavarskom stilu, čime pokušava da uspostavi stilski most prema andaluzijskim Arapima, koji su domaćem muslimanskom čoveku daleki koliko i Beč. Osmanska arhitektura je od samih početaka preuzela osnovna načela vizantijske, a ne arapske gradnje.
Tako po svim pravilima egzotizacije pokorenog subjekta koja je opisao Edvard Said Austrougarska stilizuje domaćeg muslimana, delom ga gurkajući ka Beču, delom ga pretvarajući u svoje polje za orijentalizaciju evropskog tipa.
Srpski narator bi vam rekao da je najbolje pročitsti Andrićevu pripovetku Priča o kmetu Simanu. Begovat nije dokinut, siromašne mase pravoslavnog stanovništva nisu u dovoljnoj meri participirale u novoj preraspodeli ekonomske i političke moći. To će im trajno približiti Beograd, a udaljiti Beč.
Ova tri narativa do danas skoro autistično ponavljaju svoju verziju događaja.
Najverovatnije je celi proces bio izložen poznatoj imperijalnoj ambivalentnosti – i modernizaciji i porobljavanju. Kako god, jedan od paradigmatičnih događaja za proizvođenje istorijskih narativa u Bosni i Hercegovini u tri toka jeste austrougarska okupacija.
Uslediće različita, pa i oprečna tumačenja 1914, 1918, 1941, 1945. i konačno devedesetih. Sledstveno tome u zemlji ćete sresti najmanje tri tipa nostalgije: osmansku, habsburšku i jugonostalgiju. Ova poslednja se deli na monarhističku i socijalističku podvarijantu.
Zato su brojnim današnjim Bosancima i Hercegovcima kao orijentir potrebni snažni imperijalni ili duhovni autoriteti iz centara globalnih matrica. Između Moskve, Ankare i Vatikana se rasipaju energija i jake emocije. Iracionalno rusofilstvo, agresivni neoosmanizam, katolički fundamentalizam koji neguje mit zapadnog "predziđa" naspram pravoslavno-islamskog Orijenta, sve su to lokalne fantazije o svemoći rođene iz faktičke nemoći.
Uz sve to valja dodati da u sadašnjem, poluinvalidnom statusu Bosne i Hercegovine, učestvuje tzv. "međunarodna zajednica" što je eufemizam za skup od nekoliko najmoćnijih zapadnih zemalja. Pošto su visoki predstavnici kao upravnici protektorata, bili najmoćnije političke figure, stanje u BiH je jednako njihovo delo, kao što je to i nedelo domaćih elita.
Zato se valja prisetiti nasilnog ulaska prvog zapadnog protektora Josipa Filipovića u Sarajevo pre tačno 140 godina. Hrvat iz Gospića je habsburšku Evropu doneo na bajonetima dvoglavog orla, slomivši vojni otpor. Ali vreme će pokazati da ni jedna nasilna modernizacija bez dubljeg uvida u zatečeno stanje i bez bazičnog učeća domaćeg stanovništva zapravo nije održiva.