Opasnost na putu, vozači se ovde ne vezuju!

Obično mnoge ljude, kada se ukrcaju u avion, zahvati osećaj stegnutosti: da li će poletanje i sletanje proći bez problema? Da li će bezbedno stići do odredišta? Ali kada posle sletanja, ti ljudi uđu u automobil ili autobus, njihov strah najčešće iščezne. I to uprkos činjenici da je na ulici realna opasnost od smrtonosne nesreće daleko veća nego u vazduhu.

Koliko je opasnost zaista velika, zavisi znatno od toga u kojoj zemlji je putnik upravo sleteo - jer razlike u bezbednosti u saobraćaju širom sveta su ogromne.

U Nemačkoj je broj nastradalih u saobraćajnim nesrećama u 2013. znatno opao - za oko 10 odsto u odnosu na prethodnu godinu. Konkretno: predviđa se da će na kraju godine broj poginulih biti manji od 3.300. To prognoziraju stručnjaci saveznog Zavoda za statistiku na osnovu podataka od januara do septembra.

Porast žrtava u zemljama, koje se brže razvijaju

Takav razvoj odgovara trendu koji traje već 10 godina i koji pored Nemačke beleži i većina drugih industrijskih nacija. Ali na dugim mestima situacija je drugačija: "Dok broj poginulih u saobraćaju u oko polovinu država širom sveta opada, u drugoj polovini raste", kaže Etjen Krug, nadležni direktor pri Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (STO) u Ženevi, i pri tom misli na zemlje u razvoju.

Razlozi za to su višestruki, ali uglavnom slični. U visokorazvijenim državama ulaže se mnogo novca u bezbednost na ulicama, učesnici u saobraćaju su dobro informisani o rizicima u saobraćaju, ima mnogo novih automobila sa poboljšanim bezbednosnim svojstvima. Ali situacija u siromašnijim zemljama, kompletno je drugačija.

"Najveći porast mrtvih u saobraćajnim nesrećama beleže države koje se privredno brže razvijaju", kaže Krug. One grade nove ulice i uvoze više automobila. Sve više ljudi poseduje prvi put sopstveni auto. Nažalost paralelno s tim često se ne izgrađuje neophodna bezbednosna infrastruktura.

U Trinidadu ne vezuju kaiš

Angela Franke, naučnica u oblasti saobraćaja sa Tehničkog univerziteta Drezden, takav razvoj primećuje u Trinidadu i Tobagu. Tokom boravka u maloj ostrvskoj državi naišla je na situaciju od koje se Nemci plaše.

"Tamo nije uobičajeno da se ljudi vezuju", kaže za DW. Premda već neko vreme postoji obaveza vezivanja kaiša za vozača i suvozača, tog pravila se niko ne pridržava. Slično je i sa prekoračenjem brzine ili konzumiranjem alkohola, kaže Franke. Brzina se uopšte ne kontroliše, a policija najčešće zažmuri na jedno oko, ako uhvati vozače u alkoholisanom stanju.

Posledice toga odražavaju se u statistikama. "U Trinidadu i Tobagu ima deset puta više žrtava saobraćajnih nesreća nego u Nemačkoj, ako se za meru poređenja uzme broj registrovanih vozila."

Saobraćajno planiranje na teret siromašnih

Njen kolega Tilo Beker, imao je slična iskustva u Keniji. Ali ta istočnoafrička zemlja je u svom razvoju znatno iza Trinidada i Tobaga. Posledica toga: veliki deo saobraćajnih žrtava uopšte nije sedeo u autu, već je kao pešak ili biciklista udaren kamionom. "To su pre svega siromašni, koji imaju premalo novca i 80 odsto svog puta moraju da pređu pešice ili biciklom", objašnjava Beker. Takođe je vlada u projektima izgradnje ulica, propustila da isplanira pešačke prelaze ili bezbedne staze za bicikliste.

Ti nivoi saobraćajnog razvoja odavno su za Nemačkom. Ali uprkos pozitivnom trendu oba naučnika vide potencijal za jasno poboljšanje situacije: "Postoji preporuka naučnog savetodavnog odbora Nemačkog saobraćajnog nadzora da se uvede brzina od 30 kilometara na sat u gradovima." U tome je veliki potencijal, kaže Angela Franke. Do sada je u centru nemačkih gradova dozvoljena brzina od 50 kilometara na sat.

Isto važi i za uvođenje najveće dozvoljene brzine od 120 kilometara na sat na auto-putevima, gde generalno nema ograničenja brzine. Ali to je u Nemačkoj, protiv lobija auto-industrije, teško sprovesti, smatra Franke.

Autor: Markus Litike / Ivana Ivanović
Redakcija: Jakov Leon