Oružjem protiv oružja

Nemački koncerni godišnje zarade milijarde izvozom oružja, ali do sada je važilo gvozdeno pravilo: nema isporuke u regione koji su neposredno pogođeni oružanim sukobima. Sada je tabu srušen, vladajuće socijaldemokrate glasno razmišljaju o naoružavanju Kurda ili vojske u Bagdadu, kako bi se ovi oduprli „širenju genocida“ koji sprovode džihadisti Islamske države. „Razume se da se zalažemo za humanitarnu pomoć. Ali moramo da razmotrimo da li možemo i moramo više“, rekao je šef diplomatije Frank-Valter Štajnmajer za Frankfurter algemajne. Ministarka odbrane Ursula fon der Lajen (kao i njene partijske kolege iz CDU) za sada se opiru ideji mada popuštaju: Fon der Lajen je rekla da je moguća isporuka vojne opreme koja ne služi ubijanju – recimo oklopnih vozila ili detektora za mine. Tema je bačena u javnu arenu, danas gotovo svi listovi donose svoje komentare:

„Preuzeti odgovornost, to su ključne reči ministarke Fon der Lajen“, piše Der noje tag (Vajden). „Ali ona tako javnosti baca pesak u oči, kako ne bi jasno rekla da Bundesver nije intervencionistička vojska niti će ikada to postati. Da to nije naša priča. Da će neko drugi morati da vadi izbeglice iz smrtne klopke islamističkih terorista. Umesto toga, mi treba da isporučimo oružje. To Nemci prilično dobro umeju.“ Saglasni su i u dnevniku Badiše nojeste nahrihten gde pišu da humanitarna pomoć ne vredi ništa: „Ukoliko se teroristi ne zaustave oružjem, tamo neće ostati niko kome treba humanitarna pomoć.“ Korak dalje ide Rajniše post (Diseldorf): „Miroljubivi svet ne može da se umeša u svaki konflikt, ali ne sme nemo da gleda kako se nedužni ljudi sistematski vode na klanje. (…) Ukoliko se za vojnu intervenciju ne može dobiti mandat UN, onda se Islamska država mora zaustaviti bez mandata, kao u ratu na Kosovu.“

Kolumnista Noje osnabriker cajtunga ima više razumevanja za premišljanje i taktiziranje nemačke vlade jer su „isporuke oružja u krizna područja zabranjene. Tako i treba da bude. Nije lako kontrolisati u čije ruke će na kraju doći oružje.“ U legalističkom duhu piše i Zidvest prese (Ulm): „Nemačko oružje za trupe u Iraku? Uz svo uvažavanje patnji onih koji beže pred oružjem islamista – ne! Ko pošalje oružje kao što to zahtevaju nemački vodeći političari, time će zažmuriti na sva pravila isporuke naoružanja. Prekršiće zakon. Otvoriće vrata učešću u novim konfliktima. Toliko hvaljen moto Responsibility to Protect – odgovornost za vojnu zaštitu ugroženih, zapravo nema nikakvu osnovu u međunarodnom pravu. To je proglas bankrota Ujedinjenih nacija, blanko-ček za intervencije, smokvin list za svetske policajce. Ko se upušta u ovako nešto možda će kratkoročno umiriti svoju savest, ali se dugoročno igra vatrom. Pokušava da krvave ruke opere novom krvlju.“

Komentator Švebiše cajtunga smatra da bi bilo pogrešno naoružati iračku šiitsku vladu: „Kakva je ta iračka vojska? Demoralizovana trupa, kojoj teroristi u velikom stilu oduzimaju oružje koje su ranije poklonili Amerikanci. Kada se govori o Kurdima, pogrešno je pomisliti odmah na Abdulaha Očalana i mafijašku trgovinu drogom. Irački Kurdi nisu Talibani. Ako uopšte postoji pouzdan partner u Iraku, onda su to Kurdi. Za 20 godina su na severu zemlje izgradili delimično autonomnu državu. Od pada Sadama Huseina upravo su Kurdi nudili zaštitu i krov nad glavom progonjenim manjinama, uključujući i hrišćane“, piše list iz Ravensburga. Dodaje da Berlin ne treba da isporučuje opremu „korumpiranoj iračkoj armiji“ nego da „pomogne Kurdima da pobede teroriste Islamske države“.

Ugledni Zidojče cajtung (Minhen) ne komentariše moguću isporuku oružja, ali tvrdi da proglašeni kalifat na Bliskom istoku može biti pretnja za ceo svet: „Nema bitne razlike između talibanske države i kalifata bez granica. Čak borci Islamske države zasenjuju brutalnost avganistanskih džihadista. Oblasti kojima vlada Islamska država svakako će rafiniranim stratezima atentata služiti kao fakultet za terorizam. Mogući ciljevi su SAD, Evropa ili Saudijska Arabija. I naravno Izrael.“ Za kraj komentar Badiše cajtunga (Frajburg), koji piše da nema idealnog rešenja: „O isporukama oružja bilo kome u Iraku raspravlja se samo zato što svet ne može da se okupi oko ispravne i neophodne ideje: osnivanja zaštićenih zona UN za neposredno pogođene izbeglice. Vojno je moguća ograničena humanitarna intervencija, SAD su tako nešto već učinile 1991. u severnom Iraku. Za tako nešto bi trebalo poslati vojnike u ovu zemlju koja je postala sinonim za pogrešne ratove.“