Osiromaseni uran - posast za sva vremena

Projektili od specijalne i izuzetno tvrde legure koja sadrzi i osiromaseni uran imaju oblik strelice dugacke najcesce oko 30 centimetara. Prilikom udara u oklop tenka ili zid bunkera, projektil razvija visoku temperaturu – oko 1200 stepeni – sto mu pomaze da kroz prepreku prodje kao kroz sir, pri tome se dodatno ostreci. A kada prodje kroz nju, osiromaseni uran sagoreva do kraja i tako pojacava unistavajuce dejstvo, na primer, pali rezervoar sa gorivom u tenku ili municiju u njemu. Odmah po sagorevanju pocinje naglo hladjenje i stvaranje radioaktivne prasine, odnosno aerosola, mikronskih cestica koje, ukoliko dospeju u organizam udisanjem imaju pogubne posledice po zdravlje, kako u vidu trovanja tako i u vidu drasticnog povecanja rizika od kancera usled radioaktivnosti. Opasnost postoji dokle god je radioaktivna prasina prisutna na odredjenoj teritoriji, a to znaci sigurno beznadeznih 4,5 milijarde godina koliko iznosi vreme poluraspada osiromasenog urana.

NATO je i za vreme i posle bombardovanja Jugoslavije sistematski suzbijao informisanje o stetnosti radioaktivne municije po zdravlje stanovnistva ili je nastojao da umanji razmere opasnosti koju je ona predstavljala. Ali, radioaktivna municija je koriscena jos za vreme prvog Zalivskog rata 1991, kao i za vreme bombardovanja polozaja vojske bosanskih Srba 1995. godine. O njenim posledicama se znalo mnogo toga, kao sto prenosi i dr. Angelika Klausen, predsednica Medjunarodnog udruzenja lekara za prevenciju atomskog rata. Ona je pratila studije na stanovnistvu u okolini Basre koje su sproveli iracki lekari. „Te studije pokazuju znacajan porast leukemije i malformacija kod dece, koje su postale tri do cetiri puta cesce“, prenosi Angelika Klausen.

To se podudaralo sa dugogodisnjim istrazivanjima u Bosni i Hercegovini koje je finansirala Asocijacija porodica obolelih italijanskih vojnika koji su boravili u toj zemlji. Ta istrazivanja su pokazala da su od posledica NATO-bombardovanja polozaja Vojske Republike Srpske i Vojske Jugoslavije umrla 34 italijanska vojnika dok ih je 277 obolelo od malignih oboljenja. Rec je o vojnicima koji su boravili na lokacijama na koje su padali projektili sa osiromasenim uranijumom, pre svega u Hadzicima i u Han Pijesku. U Hadzicima je 1998. zabelezena stopa smrtnosti od 15,66 promila, sto je dva do tri puta visa vrednost od normalne.

Poznato je da, jednom unet u organizam, uran ugrozava tkiva u direktnom kontaktu gde su najizlozeniji jetra, bubrezi i drugi vitalni organi, ukljucujuci pluca i kicmenu mozdinu. Radiotoksicnost stvara drasticno povecanje rizika od dobijanja kancera. Sitne cestice urana prodiru u vodu i zemljiste i na taj nacin kontaminiraju citav lanac ishrane.

I pored toga, izvestaje o opasnosti po zdravlje osiromasenog uranijuma upotrebljenog na Kosovu, tadasnji nemacki ministar odbrane Rudolf Sarping je nazvao „glupostima“. „Na delu teritorije na kome su nemacki vojnici upotrebljena je ta municija. Mi smo to sve proverili, bio-monitoringom, ispitivanjima, i nismo nasli nikakvo uporiste za tvrdnje o riziku od zracenja“, tvrdio je Sarping.

Nevladine i neke politicke organizacije u Srbiji, medju kojima prednjace Zeleni Srbije, od samog pocetka su trazili da se ne kontaminiranom zemljistu istraze posledice po zdravlje stanovnistva. Na taj zahtev se niko nije obazirao. Tek godinu dana posle bombardovanja Jugoslavije, Kancelarija Ujedinjenih nacija za zastitu zivotne sredine UNEP, pod pritiskom medjunarodne javnosti, formirala je tim koji je otisao na teren da ispita kontaminaciju. Uslove i nacin rada tog tima predsednik Zelenih Srbije Borisa Antonijevic ovako opisuje: „NATO je priznao ukupno 112 lokacija koje se ne smatraju vojnom tajnom i cije koordinate je obelodanio. Od toga, ekspertska grupa Ujedinjenih nacija je obisla 11 lokacija i to po mom misljenju onih koje su bile najpristupacnije, lokalno dostupne i najociscenije, odnosno, sa najmanjim mogucim prisustvom osiromasenog urana“.

Shodno ovakvom pristupu, UNEP je izneo da je najveca opasnost po zdravlje bila „dva casa nakon bombardovanja, kada se direktno udise prasina i cestice osiromasenog uranijuma“ kako je to saopstio sef UNEPovog tima Peka Havisto. Posle toga ako se sitne cestice i raznose po okolini, „stepen njihove radijacije je nizak i nema stetan uticaj na zdravlje gradjana“. To je bila dezinformacija od koje se Havisto kasnije i ogradio rekavsi da bi „procenu neposrednog dejstva udahnute radioaktivne prasine po zdravlje trebalo prepustiti ekspertima“. Eksperata je bilo i u Jugoslaviji. Timi srpskih strucnjaka ciju okosnicu su cinili strucnjaci sa nuklearnog instituta u Vinci, doduse, nije smeo da obidje Kosovo pa se ogranicio samo na jug Srbije – podrucje Preseva, Bujanovca i Medvedje. Njihove rezultate vlasti u Beogradu su ignorisale. Zabelezio ih je Zoran Petrovic Pirocanac, poznati publicista i jedan od najvecih srpskih strucnjaka za geopolitiku i rat na Kosovu, koji je u intervjuu za radio Dojce Vele rekao: "U obradjenom periodu, od 200. do 2003, konstatovano je da je u toj zoni smrtnost od maligniteta povecana za 2,5 puta. Ako uzmete oblast kao sto je Bujanovac koja ima oko 36000 stanovnika, ili Presevo koje ima oko 40000 stanovnika, Presevo je imalo tzv. standardizovanu stopu smrtnosti od 0-4/100000. U poredjenju s tim, 2003. u Presevu belezimo 63/100000, a u Bujanovcu cak 122/100000´, sto je ocigledno pitanje povecane stope maligniteta".

2001. i u pravom kvartalu 2002. godine posle bombardovanja, naucnici britanske akademije nauka objavili su rezultate svojih istrazivanja prema kojima osiromaseni uran u municiji predstavlja dugotrajni rizik za zdravlje ljudi i zivotnu sredinu, i izneli kao primere opasnost od trajnog ostecenja bubrega i povecan rizik oboljevanja od raka pluca.

Nisu sve zemlje-clanice NATO saglasne sa upotrebom osiromasenog uranijuma. Takve su, recimo, Nemacka i Italija, u kojima su protivnici uranske municije vrlo glasni i relativno dobro organizovani. Nemacki kancelar Gerhard Sreder je 2001. godine rekao i ovo: „U svakom slucaju smatram da nije ispravna upotreba ovakve municije; danas ce o tome da razgovara Savet NATO i to na inicijativu italijanske vlade; nemacki predstavnik ima instrukciju da podrzi italijansku poziciju“.

Protivnici uranske municije u redovima NATO uglavnom se zale na to da takvu municiju ispaljuju americki avioni na cije delovanje oni nemaju uticaja, te da je americka strana u ratu postupala kako je htela ne obaziruci se mnogo na to jesu li kolege iz drugih zemalja o tome obavestene i sta o tome misle. Bilo kako bilo, NATO je 1999. u akciji nazvanoj „Milosrdni andjeo“ uranskom municijom bombardovao velike delove kosovske teritorije, na kojima posledice radioaktivne kontaminacije i toksicnog zagadjenja po ljudsko zdravlje do danas - nisu istrazene.