Oskar nije praznik svetske kinematografije
Previše belaca i previše muškaraca: to je bila glavna optužba uoči ovogodišnje dodele Oskara. Odlikovano je premalo rediteljki i scenristkinja koje nisu belkinje. To se može pokazati i brojkama. Ali zar ne treba o dublje kopati da bi se došlo do pravog problema?
Oskar postoji od 1929. godine, vremena kada su se prikazivali nemi filmovi. Ubrzo su ceremonije dodele razvile u snažnu pokretačku snagu za celu filmsku industriju.
Nagrade su dodeljivane filmovima koji su prikazani u domaćim bioskopima, i najpre se radilo isključivo o američkim filmovima. U to vreme evropska kinematografija, da ne spominjemo ostale delove sveta, jedva da je bila deo repertoara na severnoameričkom kontinentu. Oskar je bio nacionalna filmska nagrada.
Taj cilj je i ostvaren i u suštini se do danas ništa nije promijenilo, osim činjenice da se svet promenio. Akademija je to u određenom trenutku primetila i tako je 1948. uvedena posebna nagrada za filmove van engleskog govornog područja.
Od ove godine nagrada nosi ime „Najbolji međunarodni film“. Osim toga, Oskar i dalje predstavlja američku nacionalnu filmsku nagradu. Nema tu ništa loše. I druge zemlje čine isto.
Jedina je razlika što Oskar ima ogromnu popularnost i snagu širom sveta zahvaljujući finansijskoj moći, privlačnosti crvenog tepiha i dominantnoj poziciji holivudskih filmova. Mnogi ljubitelji bioskopa smatraju ga „najvažnijom filmskom nagradom na svijetu“.
S druge strane, ipak je to American First nagrada koja ni na jedan način ne odražava svetsku kinematografiju – za razliku od Zlatne palme u Kanu ili Zlatnog lava u Veneciji.
Oskar je u umetničkom smislu pogrešno interpretiran i beznadežno precenjen, te zato i nema smisla da se opterećuje svim mogućim ciljevima, kao što su na primer ude žena ili potreba da se obrati pažnja na afroameričko stvaralaštvo.
Evropljani, da navedemo samo ovaj kontinent, trebalo bi da imaju dovoljno samopouzdanja da osmisle sopstvenu filmsku nagradu na način koji će odražavati različitost jezika i naroda. S Evropskom filmskom nagradom, koja postoji još od 1988. godine, to je moguće i na tome se radi.
Ali evropski mediji, čak i oni kritički nastrojeni, Holivud uglavnom posmatraju očarani. Ko će pobediti ove godine? Ko nosi šta na crvenom tepihu? Koji bi kritički osvrt o svetskim događajima mogao biti tema na svečanoj dodeli? Da li će se govoriti o klimatskim promenama?
Oskar jeste šou u savršenom stilu. Lepo je gledati susret filmskih zvezda i zvezdica. Budu među odlikovanima i odličnih američkih filmova. Ali to nije praznik međunarodne kinematografije.
Na to ne utiče ni činjenica da je ove godine prvi put u istoriji Oskara za najbolji film uopšte nagrađen korejski „Parazit“, delo koje nije na engleskom jeziku. Ukoliko bi Oskar zaista želeo da postane međunarodna nagrada, morao bi da radikalno preispita svoje kategorije.
Tada biste mogli da mu pristupite i sa društveno relevantnim zahtevima. Inače, Oskar je komercijalna američka filmska nagrada s puno pompe.