Ostrvska rehabilitacija Ejmi Vajnhaus

Danas je Ejmi u haljini, znači da je dan – dobar. Juče je u bikiniju bosonoga psujući vilenila po hotelu. To je bio loš dan. „Po njenoj odeći tačno možete videti kako je raspoložena“, rekao mi je taksista: „haljina ili bikini – to su ta dva stanja“... Danas će, valjda, biti dobro.

U 12:30 sedim u kafeu na plaži „Koton bej vilidž“ hotela na karipskom ostrvu Santa Lusija. Ejmi je za obližnjim stolom – u prugastoj mini-haljini; jede kobasice, jaja, paradajz sa roštilja, sve to zaliva Koka-kolom. Okušavam sreću sa fotografisanjem:

„Ejmi, možemo li da se zajedno fotografišemo? Ja sam veliki ljubitelj tvoje muzike.“

„Daj ovamo!“

Ejmi mi bukvalno otima foto-aparat iz ruke, staje pored mene bok uz bok, i uz demonski osmeh pritiska okidač. Imam utisak da bi jednom šakom mogla da zgnječi krompir. U tom trenutku, jedan vučjak prolazi pored nas, dodirujući joj repom nogu.

„Sklanjaj tog psa! Mrzim vučjake!“, urla Ejmi.

Vlasnik psa se bez ijedne reči udaljava sa svojim ljubimcem. Mnoge oči uprte su u Ejmi: konobar je ravnodušan, gosti za ostalim stolovima su puni sažaljenja - osim dve Amerikanke koje je gledaju sa otvorenim prezirom.

Zabranjeno za paparace

Svaki Ejmin dan je ovde isti: posle doručka, ona lunja po ostrvu okružena dečurlijom, kojima kupuje pice, ili lenstvuje na plaži. Uveče odlazi u jedan od obalskih barova. Hotelski kompleks se sastoji od vila sagrađenih u kolonijalnom stilu. Ejmi svoju vilu (za sebe i svoj tim) plaća 5.400 evra dnevno. Ispred vile je parkiran jedan „Hamer“, paparaca – ni od korova. Oni ne smeju da se približavaju tom iznajmljenom imanju.

Okružena decom, na plaži, Ejmi i sama deluje kao da ima 12 godina. Britanske novine pišu da je ostrvski život njen spas posle ekscesa sa drogama i raskida sa Blejkom. Izgleda kao da je srećna. To ne znači da je prestala da bude Ejmi. U istom ovom hotelskom kompleksu je nedavno pijana puzala po podu žickajući pića od ostalih gostiju, a pozvala je i jedan mladi par u svoju vilu na orgije. Posle toga je završila u bolnici „zbog dehidracije“, što je očigledno mondenski izraz za post-delirijumsku komu.

S druge strane, na ovom ostrvu je upoznala mnogo novih prijatelja, koji su okupljeni oko nje kao neka vrsta zamene za porodicu. U takve, pored njene simpatije sa ostrva, ronioca Antona Mozesa, spada i „mama Mejdžori“, vlasnica jednog od obalskih barova koji ne pripadaju skupom „Koton beju“. Tu čovek može da se zapije bolje i neprimetnije nego u mondenskim barovima hotela. Mejdžori odlično kuva; pripravlja uglavnom račiće, pirinač, sočivo i prženu bundevu. U vreme ručka, Ejmi najradije navraća u ovaj lokal. Jednom je tu ostala do kasno u noć i napravila račun od 2.150 dolara.

Obožava galop

Tu je i Ejmin sadašnji „terapeut“, učitelj jahanja Fidel. Nosi rasta-lokne i milo gleda. Sa njim Ejmi često diskutuje o svom razvodu od Blejka.

„Priča se“, kažem mu, „da je jahanje na plaži mnogo dobro za Ejmi?“

„Je li?“ – smeje se Fidel – „Ona bi uvek da doda gas, uvek u galop! A ja joj kažem: Ejmi, u jahanju je važna ravnoteža, kontrola nad samim sobom...“

Jedne večeri, Ejmi je pevala na Sent Lusija džez-festivalu. Bio je to njen prvi nastup u poslednjih osam meseci. Već za vreme druge pesme morala je da izuje cipele sa visokim štiklama – nije mogla duže na njima da izdrži. Publika je to pozdravila burnim aplauzom. Ejmi je bila u haljini. Ipak, koncert je prekinut jer ona nije mogla da izdrži do kraja.

Jednom sam se vraćala u hotel usred noći, pešačkim mostom koji je vodio ka hotelskom baru. Odjednom sam ugledala mršavu bosonogu priliku koja se kretala prema meni, sa psom koga je čvrsto držala za ogrlicu. Bila je to Ejmi, u najnežnijem izdanju koje sam ikad videla. Pogled joj je bio ispunjen strahom.

„Sve u redu sa psom?“ – upitala sam.

„Da, ona je skotna! Moram da se pobrinem za nju...“

Pripremio: Saša Bojić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković