Otimanje zemlje kao šansa?

Proteklih godina 32,9 miliona hektara zemlje u državama u razvoju i državama ubrzanog razvoja dato je u zakup inostranim investitorima ili je prodato - reč je o površini veličine Nemačke. O dodatnih 54 miliona hektara se trenutno pregovara. To su procene mnogobrojnih međunarodnih nevladinih organizacija. Tek od pre nekoliko godina je fenomen poznat pod imenom "otimanje zemlje" (land grabbing) dostigao ove dimenzije. Kada su 2008. cene životnih namirnica na svetskom tržištu trostruko porasle, poraslo je i interesovanje za jeftinu poljoprivrednu zemlju.

Među zainteresovanim državama su i one sa nedovoljno sopstvenih namirnica, kao što su Saudijska Arabija ili Indija, i koje na agrarnim površinama u inostranstvu žele da uzgajaju poljoprivredne proizvode za sopstveno stanovništvo. I veliki koncerni životnih namirnica zakupljuju ili kupuju hiljade hektara velikih površina i proizvode u industrijskom stilu - na primer pirinač, soju ili biljke za gorivo. Tu su i finansijski investitori koji jeftinu zemlju vide kao mogućnost za dobitke putem špekulacija s rastućim cenama.

Velika rasprodaja zemlje

Otimanje zemlje je prisutno skoro u svim regionima sveta, ali pre svega u Latinskoj Americi, Aziji i subsaharskoj Africi. Prema izveštajima više nevladinih organizacija etiopijska vlada izdvaja četiri miliona hektara za zakup. Trajanje ugovora i do 99 godina, kao i više nego niske kamate za zakup, delom niže od evra po hektaru i godini, privlače investitore iz inostranstva.

Krađa zemlje se često odvija na granici ilegalnog. U mnogim afričkim državama, sva zemlja je u državnom vlasništvu. Vlade u zakupu i prodaji agrarnih površina vide mogućnost za punjenje državnih kasa. Otuđene zemlje se nalaze najčešće u vrlo plodnim predelima, sa dobrom pristupačnošću izvorima vode. Pojedine vlade govore o "zemlji koja se ne koristi", iako mnogi mali poljoprivrednici već stotinama godina nju koristie za uzgoj i stoku. Posledice za stanovništvo su najčešće duboke. Oni moraju da se odvoje od zemlje na kojoj su izgrađena njihova sela. Stotine hiljada malih poljoprivrednika je tako već izgubilo svoju egzistencijalnu osnovu.

Krađa zemlje kao šansa?

Ipak, Svetska banka i Organizacija UN za hranu i poljoprivredu (FAO) ističu šanse na osnovu investiranja u zemlju. Jer, investitori donose tehnologije i stručno znanje u ciljne države. Tako bi mali poljoprivrednici mogli da nauče o metodama velikih agrarnih preduzeća. I lokalna infrastruktura bi bila poboljšana. Ali mnoge države su pre svega zainteresovanje za punjenje državnih kasa, a mnogo manje za progres.

Smernice UN, usvojene u maju 2012. predviđaju otuda snaženje pozicije malih poljoprivrednika i lokalnog stanovništva. Tokom sklapanja poslova, ubuduće bi trebalo više da budu uzeti u obzir i njihovi interesi. Do sada su smernice važile samo na papiru, jer vlade su same odlučivale da li žele da ih primene ili ne.

Autorke: Kerolin Vising / Ivana Ivanović

Odg. urednica: Željka Telišman